PARTIJA

RADA

PARTY OF

LABOUR

 

DAJTE DJELA A NE PRIČE!





  Period dominacije kapitalističke diktature bez većeg otpora narodnih masa je za nama. U narodnim masama u BIH, Srbiji, Hrvatskoj, Kosovu, Crnoj Gori.... nezadovoljstvo postojećim životom dobija sve izraženiju političku formu, odnosno sazrijeva svijest o neminovnosti istinske klasne borbe. To se uočava ne samo po broju štrajkova, protestima u raznim formama, nevjerici prema političkim partijama i sindikatima, već i po tako vidljivom nezadovoljstvu koje ispoljavaju ljudi u svakodnevnim kontaktima. No mora se priznati da je prepoznatljiva i velika razlika između stepena nezadovoljstva masa i stepena njihovog organizovanog nastupa, a što mora biti jasan signal za sve one koji žele promijeniti postojeće stanje da mase čekaju one koji ce primjerom prednjačiti u vođenju klasne borbe.





  Gaženje osnovnih prava obespravljenih, na koja su samo formalno pristali kapitalisti, kao što je pravo na rad, osmočasovno radno vreme, garantovana zarada, penziono i socijalno osiguranje, godišnji nedeljni i dnevni odmor, kao i pravo na ljudsko dostojanstvo koje se potire svakodnevnim šikaniranjem od savremenih krvopija mora se zaustaviti. To se ne može zaustaviti samo propagandnim djelovanjem u cilju unošenja svijesti u obespravljene mase i njihovim pozivanjem na otpor kapitalističkom sistemu. To se mora zaustavljati i direktnim akcijama protiv simbola samog sistema.





  Sadašnji nivo djelovanja revolucionarnih grupa u zemljama bivše Jugoslavije koji se ogleda u širenju propagandnog materijala, pravljenju sajtova, FB « revolucija », raznih suvoparnih analiza i kamernih tribina, nedovoljan je za jačanje revolucionarnog subjekta u novim uslovima i za pokretanje masa. Međutim, malobrojnost i operativna slabost revolucionarnih grupa nije razlog i opravdanje da se ne krene u izvođenje konkretnijih akcija, kako bi se mase podsticale na veći otpor.





  PR svojim akcijama na širenju propagandnog materijala po BiH i Srbiji ima za cilj ne samo jačanje proleterske svijesti među masama, već i stavljanje naglaska na potrebi podizanja otpora na viši, organizovaniji nivo. Na nivo kada će predstavnici kapitalističkog sistema početi da osjećaju kolika može biti snaga organizovane borbe obespravljenih. Da osjete strah od mogućnosti propasti svojih privilegija i materijalnog bogatstva – strah od propasti svog svijeta.





RADNIČKO NE KUPLJENIM SINDIKATIMA





  Radnici, nezaposleni i svi ostali ugnjetavani i ove godine nisu izašli na ulice gradova Srbije, BiH i Hrvatske da protestuju 1. maja. Nije u pitanju samo razbijenost, dezorjentacija i nemoć radništva, već i njihova nepoverenje u kupljene sindikate, a koji, bez ikakvog dostojanstva, mrvice dobivene od bahate vlasti licemerno proglašavaju sindikalnim pobedama. Pri tome ovi sindikati pristaju na najsramniju kapitulaciju, odričući se za duži period jednog od osnovnih prava sindikalne borbe – prava na socijalne proteste. Izjava predstavnika jednog sindikata u Srbiji da su oni pokušali da organizuju prvomajske proteste ali da ih radnici nisu poslušali, najbolje govori šta misle radnici Srbije o njihovim sindikalnim rukovodstvima. Tome treba dodati i nepostojanje jačih političkih organizacija koje bi artikulisale nezadovoljstvo masa ka radikalnijim političkim zahtevima.
  Malobrojni protest nekih instruiranih sindikata na ulicama Beograda više je namera vrhova tih sindikata da i oni dođu do beneficija i sluganske pozicije tzv. reprezentativnih sindikata, nego želja za ozbiljnijim oblicima  klasne borbe. Međutim, radikalnije parole koje su se ipak čule na ovom skupu jasno pokazuju da teški položaj radničke klase jača i uverenje o potrebi novih puteva borbe.
  Prvi izlazak radništva na ulice u Crnoj Gori, posle duge apstinencije, potvrda je da socijalna pitanja počinju nadilaziti sve ostale podele koje su niz godina opterećivale to društvo.
  PR je 1. maja  u Beogradu širila propagandni materijal s jasnim ciljem da podstakne obespravljene mase na potrebu organizovanog suprotstavljanja diktaturi krupnog finansijskog kapitala, koju tako poslušno sprovode ili su spremni da sprovode sve najjače političke organizacije.
PR je ubeđena da će nezdovoljstvo narodnih masa na prostoru bivše Jugoslavije uskoro morati dobiti i organizovaniji i osmišljeniji politički izraz s jasnim ciljem da se iz osnova promeni sadašnji odnos klasnih snaga, tako poguban za ogromnu većinu naroda.





SAOPŠTENJE



Partija rada je u Sarajevu izvela akciju Valter.
Akcija se sastojala od plakatiranja javnih mjesta, dijeljenja letaka, lijepljenja naljepnica i postavljanja transparenta. Cilj propagandne akcije je ukazivanje na činjenicu da je postojanje snaga sadašnjih političkih bandita prepreka svakom jedinstvu u BiH. No uklanjanje ove prepreke, kao i ostvarenje boljeg života za osiromašene, obespravljene i demoralisane mase, može se ostvariti jedino organizovanom i revolucionarnom silom i uz masovnu podršku pobunjenog naroda. Zato ova akcija i nosi simbolički naziv Valter sa likom Vladimira Perića na plakatima, i sa mapom jedne BIH na lecima, sa pozivom da se BiH oslobodi. Da se oslobodi od onih snaga koji već dvije decenije razgrađuju zajednički dom svih naroda, potpaljujući ga po potrebi vatrom nacionalizma, i blokirajući svaki čin koji vodi zajedništvu.




Istovremeno, to se oslobođenje ne može ostvariti ukoliko BiH ostane protektorat pod upravom imperijalističkih plaćenika, a kojima je stalo do BiH koliko do lanjskog snijega. Oni održavaju nekakvu vještačku ravnotežu vladajućih elita, od koje narodi BiH nemaju nikakve koristi. Stvoriti imperijalistima povoljniji okvir za novi kolonijalizam, jedini je dugoročni plan koji imaju.
Ne treba posebno podsjećati da su u ešalonu neprijatelja bosanskih naroda i domaće krvopije kojima ovakva situacija i te kako odgovara, i koji se već godinama tove na narodnoj muci.



PR je svjesna da je ovo tek početak borbe i da se ciljevi oslobođenja ne mogu ostvariti preko noći, kao i da ih ne mogu ostvariti one snage čija su usta puna socijalne pravde i demokratije, a nisu spremne da vode klasne bitke do klasnog rata, već ponizno mole od kapitalista izvjesne ustupke, kao da se diktatura svjetskog kapitala može reformisati. Posebno danas kada plamte narodne pobune, a imperijalsti svom žestinom nastavljaju rat protiv naroda svijeta.




PR takođe dobro zna da je u rukama vlastodržaca sila, ali oni ne znaju, ili neće da znaju, da Bosnu nije nikada sačinjavala država, njeni vladari, ministri i činovnici, već da je uvijek opstajala zahvaljujuči ljudima koji je naseljavaju. I oni će zajedničkom borbom i ovaj put pobijediti.



PR poziva mlade, posebno bosansku sirotinju i radnike, da se pokrenu, pruže otpor i stupaju u borbu koja vodi do klasnog rata, oslobodjenja BIH i dostojanstvenog života.  

3. april 2011.

 

SAOPŠTENJE





Partija rada je u Beogradu izvela akciju 27. mart.
     Na vise nadvožnjaka su okačeni transparenti na kojima je pisalo:
     Bolje grob nego NATO rob!
     Život, stoko kapitalistička!
     Klasnom borbom do klasnog rata!
     Nikad robom !
     Ne NATO - Ne Rusija – Slobodna Srbija!
     Motkom - političare, tajkune, "patriote", fašiste...  



     Akcija je izvedena na 70-godišnjicu velikih demonstracija u Beogradu i drugim gradovima Jugoslavije, a povodom pristupanja države Trojnom paktu. Tada je progovorio slobodarski duh naših naroda, koji je vodio pobedonosnoj borbi za oslobođenje zemlje.
   Danas su narodi bivše Jugoslavije dovedeni u ponižavajući položaj. Svakodnevno ih gaze i pljačkaju  marionetski režimi  po  diktatu svetskog kapitala, onog sa Zapada, ali i onog sa Istoka. Domaće krvopije i smutljivci su,  u cilju ostajanja na vlasti,  napravaili novi pakt sa međunarodnim zlikovcima, i već poslušno  učestvuju u ratu protiv naroda sveta.  Pri tome se doziranim nacionalizmom, kao i potkupljenim sindikatima, ne dozvoljava ozbiljnije okupljanje obespravljenih masa na klasnoj osnovi. Po potrebi se koriste i sva sredstva neoliberalna diktatura za gušenje slobodoumlja, uz negovanje i držanje na uzdi rezervnih ešalona fašističkog ološa.  
    No mase su se pokrenule i na prostoru bivše Jugoslavije. Antikapitalističko, antiimperijalističko i antifašističko raspoloženje među omladinom raste. I to marionetski režimi, posebno u  Srbiji i Hrvatskoj, ne mogu više zaustaviti. Zato  treba očekivati dalje jačanje diktature kapitala i fašizaciju režima, uz sve veće uplitanje imperijalističkih sila.  
   PR poziva mlade da joj pomognu u njenim aktivnostima, jačajući slobodarski duh  naših naroda.





28. mart 2011.

 

POLICIJSKA TORTURA





Fotografije trojice mladića po izlasku iz policijske stanice u Crvenki (Srbija), gde je policija pokušala silom da im iznudi priznanja za krivična dela koja nisu počinili. Mladići nisu bili okrivljeni, niti osumnjičeni. Nisu bili zatečeni u vršenju krivičnog dela. Do sada nisu bili osuđivani.



mart 2011.

 

SAOPŠTENJE





Partija rada je izvela akciju Rudar. Akcija je izvedena kod spomenika rudarima učesnicima bune u Tuzli, postavljanjem velikog transparenta s porukom: RUDARI ZNAJU - JEDINO REVOLUCIJOM!
Ova akcija je imala simbolički karakter s ciljem da podsjeti na Husinsku bunu iz 1920.godine kada su rudari pružili oružani otpor nasilju državnih organa u toku generalnog štrajka rudara Bosne i Hercegovine. Mada je štrajk izbio zbog vladinog kršenja sporazuma o visini nadnica, koji je ona sama postpisala, proglašen je subverzijom. U njemu je učestvovalo 7.000 rudara. Štrajkački odbor se pred najezdom vojske i žandarmerije povukao u Husino i sela kraj Tuzle. Pobuna je u krvi ugušena, pri čemu je poginulo sedam rudara, a više desetina ih je ranjeno. Husinska buna je zauvijek ostala primjer klasne borbe protiv nepravde i tlačenja, a oni koji su se odvažili da krenu stazama husinskih rudara već su jednom podarili narodu BiH slobodu i bolji život.
No akcija PR je imali i cilj da pokaže da su danas  rudari i ostali obespravljeni u BiH dovedeni u materijalni i društveni položaj sličan onom u kome su bili i husinski rudari na početku prošlog vijeka. Prezrenje koje ispoljava vladajuća elita u BiH prema patnji osiromašenih masa, brinući se isključivo za svoje lopovske guzice, najbolja je garancija da će se započeta borba husinskih rudara nastavljati stalno u nekadašnjim i u novim oblicima, sve dok se ne sruši poredak koji je suprotan svemu što je ljudsko.
PR ne samo da ne priznaje  poredak u BiH, nego  ima za cilj da ga nesprestalno ruši. Pobuna masa širom svijeta, koje se sa neviđenom klasnom mržnjom odnose prema korumpiranim i dikatatorskim režimima, pravac je kojima treba ići i u borbu protiv sadašnje nacionalističke i pljačkaške elite kako u Sarajevu, tako i Banja Luci, Mostaru... To se odnosi i na ostale marionetske režime širom bivše Jugoslavije koji pod diktaturom domaćeg i svjetskog kapitala drže u pokornosti narodne mase.
PR će nastaviti svoje akcije kako bi u masama jačala svijesti o potrebi većeg otpora radnika, nezaposlenih i mladih postojećem kapitalističkom sistemu s ciljem vođenja klasnog rata.
PR poziva obespravljene, slobodoumne i borbene aktiviste iz svih naroda BIH da je podrže u njenom djelovanju. 



mart 2011.

 

NEKI "NOVI" FAŠISTI



Fašitičke grupe u Srbiju su na putu legalnog političkog delovanja, i za to su se stekli svi neophodni uslovi. Grupe poput „Dveri“, “Pokreta 1389“ i sličnih su dobili signal da počnu sa legalnim delovanjem, registrujići se kao političke stranke. Podrške koju uživaju ove grupe od SPC, pojedinih intelektualnih krugova, krupnih kapitalista, nekih stranaka, kao i podrška iz inostranstva, veliki je podstrek za ove gupe da, prikrivajući svoju fašističku bit, pokušaju kroz institucije sistema osvojiti vlast. Opšte nazadovoljstvo koji postoji u narodu, kao i haotičnost koja vlada u Srbija i uopšte u svetu, pruža šansu ovim grupama da zadobiju i veću podršku u društvu.



Odabiranjem mađarskog modela, tj. „puzećeg hoda kroz institucije“, fašističke grupe su odabrale racionalan metod političkog delovanja, jer je postojeća vlast u Srbiji na korak od prihvatanja ove namere fašista kao svršenog čina.
Treba uzeti u obzir i to da su sve kapitalističke države u uslovima krize spremne da svoje negovane fašističke grupe uključe u sami sistem, u pokušaju njihove odbrane od socijalnog nezadovoljstva, pobuna i revolucije.




PR ne prvi razlike u tretiranju vlasti u Srbiji i prikrivenih ili otvoreno fašističkih grupa, kao ciljeva koji treba da budu uništeni. Međutim, PR interesuje taj trenutak kad će se konačno poklopiti svi ciljevi fašističkih grupa i režima u Srbiji. To je trenutak kada će u Srbiji i šire već biti jasna i vidljiva crta razgraničenja između branitelja kapitalističkog poretka i pobunjenih narodnih masa. Do tog trenuta će se fašističke grupe i režim u Srbiji sukobljavati samo po jenom pitanju, a to je odnos prema zapadnim imperijalistima. Intenzitet podrške koju uživaju ove fašističke grupe od strane ruskog imperijalizma, i koji pokušava ponovo ojačati svoj uticaj u Srbiji i na Balkanu, određivaće i intenzitet supotstvaljanja tih grupa postojećem režimu.



PR će nastaviti da se bori protiv širenja fašističkog otrova među mladima Srbije, a koji se već više od dve decenije neprestalno izliva u različitim oblicima, zahvaljujući politici režim u Beogradu.
Borba se nastavlja!
Protiv fašista i profitera!

 

Saopštenje



  Sve su učestalija lažna predstavljanja u ime Partije rada. Koriste se mediji, internet i FB grupe kako bi se u javnosti stvorio utisak da iza tih saopštenja i "akcija" stoji PR. Sve to unosi konfuziju i nanosi štetu PR.
  PR obaveštava javnost da jedino iza saopšenja poslatih sa zvanične partijske adrese, kao i informacija postavljenih na sajtu PR, stoji PR. Sve ostalo su smišljeni napadi određenih službi i provokacije prema PR, ili nesmotrenosti pojedinaca koji se skrivaju iza simbola, akcija i imena PR.
  PR će nastaviti svoje aktivnosti i na prostoru BiH s ciljem jačanja svoje organizacije, nastojeći da zadobije povjerenje obespravljenin masa. Time će ona dati najbolji doprinos u globalnom procesu rušenja kapitalističkog sistema koje danas pokreću narodne mase širom svijeta. A samim tim i ovi pokušaji lažnog predstavljanja će izgubiti smisao i mogućnost da nanose štetu, a njihovi akteri će se naći u poziciji da budu tretirani prema zaslugama.


mart 2011.

POBUNA NARODNIH MASA!

 

  Obespravljene mase u arapskom svijetu poručuju da ne žele više da žive pod diktatorskim režimima u društvu koji im ne može omogućiti osnovne socijalne uslove, ravnopravnost i slobodu. I pored  stihijnosti u pobunama, nedostatka jačih revolucionarnih snaga, kao i sinronizovanog djelovanja imperijalista i režima da ugase ove požare, borba se nastavlja. Pobunjene mase su osjetile kolika je moć ujedinjenog naroda i neće lako pristati na kapitulaciju. Na ruku pobunjenim masama u arapskom svijetu ide i činjenica da imperijalistima nedostaje ljudstvo kako bi smirivali narodni otpor širom svijeta. Imperijalisti su u takvoj situaciji primorani da nude ustupke i saveze dojučerašnjim protivnicima s ciljem da pobunjene mase ne postave pitanje revolucionarne promjene samih osnova društvenog uređenja. Jedno je izvjesno – u arapskom svijetu je otvoren novi front klasnog rata protiv imperijalizma i koji će se završiti pobjedom potlačenih klasa.

 

 

  Pred pobunjenim masama imperijalisti zbijaju svoje redove, dogovarajući se na NATO konferencijama i samitima o daljim planovima za odbranu kapitalističkog svijeta. Ti planovi mogu imati samo jedan konkretni cilj – nastavak rata protiv naroda svijeta, odnosno nastavak činjenja masovnih zločina i razaranja...
  PR je na anti-NATO demonstracijama u Minhenu jasno iskazala svoj stav da će nastaviti propagandu protiv ove zločinačke alijanse i da smatra legitimnim ciljem sve one koji pomažu NATO terorizam širom svijeta.
  Kvislinški režimi na Balkanu su od strane imperijalista stavljeni pred svršen čin i trude se svim sredstvima da ubede narod o opravdanosti većeg angažovanja u okviru NATO pakta. Tako je režim u Hrvatskoj počeo priznavati da hrvatski vojnici učestvuju u borbenim operacijama u Avganistanu. Režim u Srbiji je pod motom «vojne neutralnosti» počeo intenzivnu saradnju sa NATO-om, kako bi bez većeg otpora uključio Srbiju u ovaj pakt. Vlasti u Srbija navode da je veliko priznanje to što će se tokom juna 2011. godine u Beogradu održati samit NATO-a.
  Pred revolucionarima Hrvatske, BiH, Kosova, Srbije... stoji zadatak da permanentno iskazuju svoj stav o NATO paktu i režimima koji koriste obespravljene mase u službi ovih savremenih okupatora, kao i da se suprotstave svakom skupu tih masovnih ubica. NATO samit tokom juna u Beogradu je svakako prilika za to.

 

 

  Iako je klasna borba na prostoru bivše Jugoslavije na nižem stupnju nego u mnogim državama Evrope, svakodnevni štrajkovi i nemoć režima da rešavaju osnovne zahtjeve štrajkača iz raznih slojeva društva, stvaraju uslove da se uskoro po gradovima BiH, Hrvatske Srbije, Kosova, Makedonije... pojavljuju i masovna, stihijska izlivanja nezadovoljstva radničke klase, nezaposlenih, studenata, srednjoškolske omladine, seljaštva, penzionera, ratnih invalida i izbjeglica. Međutim, ovaj porast nezadovoljstva kao da ne plaši mnogo korumpirane političke vrhuške. One su uvjerene da imaju dovoljnu podršku u kapitalističkoj eliti, snagama represije, rezervnim fašističkim hordama i, u krajnjoj nuždi, imperijalistima. Sve učestalije štrajkove, za sada, ovi režimi uspevaju da slome preko svojih kupljenih sindikata. No obespravljenim masama postaje jasno da su postojeći sindikati izgubili svaki legitimitet da pregovaraju u ime njih. Zato ni organizovanje štrajkova od rukovodstava ovih sindikata nema tako masovnu i odlučnu podršku ni samih članova sindikata.
  Samo ona politička sila koja se bude stvarala i nicala iz bede i poniženja radničke klase i drugih obespravljenih slojeva ima istorijski legitimitet da vodi «pregovore» sa vladajućom klasom. Da vodi «pregovore» na ulicama, po fabrikama, univerzitetima, selima, rudnicima - u svakodnevnoj klasnoj i revolucionarnoj borbi, dok se ne sruši kapitalistički poredak i uništi kapitalistička klasa, uspostavljanjem društva socijalne ravnopravnosti, pravde i slobode.

 

Smrt kapitalizmu - sloboda narodu!

februar 2011.

RAT PROTIV NARODA SVETA SE NASTAVLJA





Zapadni imperijalisti su ponovo posegnuli za silom. Cilj im je da pokušaju da zaustave istorijske procese koji vode u pravcu gubljenje dosadašnje mogucnosti da svetu nameću poredak podređen njihovim pljačkaškim interesima.
Napad na Libiju je izazvao gnev i mržnju naroda širom sveta. Svima je poznato da je Gadafi bio veran saveznik zapadnih imperijalista u očuvanju njihovih interesa u arapskom svetu. To se odnosi i na ostale diktatore u Egiptu, Tunisu, Bahreinu, Jemenu... Diktatori ovih marionetskih režima su do juče dočekivani u zapadnim metropolama kao najveći prijatelji, uz grljenje i crvene tepihe, a sve to radi profitabilnih poslova u prodaji oružja i nesmetanog pristupa multinacionalnih kompanija naftnim resursima arapskih zemalja.
Pred pobunama narodnih masa u arapskim zemljama imperijalisti su procenili da bi procesi mogli da završe, ne samo svrgavanjem u narodu omraženih diktatura, već i narastanjem snažnog antiimperijalističkog i antikapitalističkog pokreta. Zato je i ova intervencija preduzeta, uz prećutnu saglasnot imperijalnih sila poput Rusije i Kine, kako bi se formalnom promenom režima i uz određene minimalne ustupke narodnim masama sačuvala ravnoteža sila, odnosno sprečilo prerastanje narodnih pobuna u šire socijalne revolucije. Istovremeno ovaj ratni pohod pokazuje da temeljna kriza kapitalizma unosi sve veće podele među samim imperijalističkim zemljama, kao i potpuni debakl UN kao organizacije svih država sveta. To ce samo podstaći razne imeprijalsitičke sile da sami, ili sa privremeno sklopljenim savezima, lakše krenu u razne ratne i pljačkaške pohode širom sveta.
Dole marionetske diktature!
Dole reakcionarni režim Gadafija!
Dole imperijalistička agresija!
Imperijalizam i marionetske diktature ce biti poražene - narodi Bliskog Istoka će pobediti!



mart 2011.

 

SJEKIRA ZA VRAT


Posle aktivnosti po BIH, PR nastavlja poropagandne akcije po Srbiji. U akciji Baba do sada su izvršene propagandne aktivnosti u Zrenjaninu, Beogradu, Kruševcu, Trsteniku, Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu, Novom Sadu, Čačku, Vrbasu, Crvenki… Istovremeno partija PR nastavlja sa akcijama u cilju sprečavanja pojačane propagande fašističkih grupa po gradovima Srbije.
Prošlogodišnja najava režima u Srbiji da će krenuti u odlučnu bornu protiv fašizma je bio samo jedan demagoški poklič i izraz nemoći. PR je uvijek tvrdila da će se na kraju interesi « neprijatelja » - krupnih kapitalista, neoliberalanih marionetskih političara, crkve i fašističkih grupa podudariti, jer su oni svi uključeni na jednom zadatku – odbranu kapitalističkog poretka, a koji je istorija osudila na poraz i koje mase širom svijeta svojim revoltom i odlučnom borbom odbacuju.
PR rada poziva sve neodlučne da se priključe borbi protiv kapitalizma i nastupajućeg fašizma, prije nego li ih sjekira globalnog fašizma ne tresne za vrat.

Smrt kapitalizmu i fašizmu !
Sloboda narodu !



ODLAZAK REVOLUCIONARA

         



 U Crvenki  ( Vojvodina, Srbija)  je sahranjen Đoko Pejović u svojoj 88. godini.
 Đoko Pejović je bio reovolucionar i pripadnik PR.
Rođen je 1923. godine u Komanima (Crna Gora) u seljačkoj porodici.
Sa sedamnaest godina je postao član Komunističke Partije Jugoslavije.
Učestvovao je u NOB-u  kao pripadnik partizanskih jedinica.
Po oslobođenju zemlje 1948. godine je uhapšen i deportovan na Goli otok. Posle dve  godine provedenih u ovom logoru  pušten je na slobodu. Zbog odbijanja da se odrekne svojih uverenja   ponovo je uhapšen i poslat u isti logor. 
Đoko Pejović je još dva puta hapšen i osuđivan zbog svojih komunističkih ubeđena.  
Nakon osnivanja PR 1992.godine priključuje se  partije i aktivno deluje na liniji partije u cilju slamanja nacionalizma u Srbiji i uspostavljanja mira među jugoslovenskim narodima.
Do kraja života je ostao je primer komunističke principijelnosti i uzor mlađim pripadnicima PR.

Slava našem drugu !

 

SAOPŠTENJE

                                                      

Partija rada je izvršila  akciju lijepljenja plakata i ostalog propagandnog materijala u sljedećim gradovima: Bijeljina, Banja Luka , Brčko, Doboj, Zenica, Tuzla.

Cilj akcije je bio da se građani podstaknu na veći otpor teškom ekonomskom stanju u BiH,  i da se podstakne slobodarski i antiimperijalistički duh naroda BiH.

O ovoj akciji su izvijestili mediji u BiH, uz reakciju građana koji se uglavnom slažu sa porukama PR.

Na ovu akciju je reagovalo i Udruženje građana "Front" (zanimljiv naziv za "mirotvorce"),  i pozvalo "nadležne" u MUP-u TK da "hitno pokrenu akciju otkrivanja i privođenja članova militarističke, a moguće i terorističke skupine koja pod nazivom Partija rada građane podstiče na nove ratne sukobe."

Zanimljivo je da samoprozvano "udruženje" ne poziva MUP TK da pohvata ratne zločince, kriminalce, trgovce bijelim robljem, ekonomske kriminalce, ratne profitere, političke bandite koji su odgovorni za smrt desetine hiljada bosanskih građana, a koji  neprestalno  razaraju našu zemlju, nego se okomilo na komuniste.

Partija Rada ne priznaje vaše sudove, vaše "nadležne organe", vaše zakone, koje služe samo jednom: tlačenju  naroda BiH.

Mi ne priznajemo vaš sluganski odnos prema NATO,  WTO  i  IMF.

Mi se borimo protiv fašizma i uvijek ćemo se boriti protiv njega.

Mi ne pristajemo na ubijanje iračke, avganistanske djece i pljačku njihove zemlje , kao što ne priznajemo pljačku bilo kojeg drugog naroda ove planete.

BORBA SE NASTAVLJA!

JEDINO REVOLUCIJOM!

SMRT FAŠIZMU , SLOBODA NARODU!

 

JAČA NEZADOVOLJSTVO U MASAMA

Nezadovoljstvo koje raste u masama  u Hrvatskoj, BiH Srbiji… pokazuje  da se mase mogu  pokoriti, ali da se ne mogu držati stalno u pokornosti.

Opšte siromašenje, beda i beznađe je  to što gura  eksploatisane mase da otvorenije i odlučnije počnu da iskazuju svoj  otpor postojećim sistemima. 

Istovremeno potpuni krah parlamentarne demokratije, sveopšta otimačina, korupcija od vrha do dna, kao i međusobni obračuni  političkih bandita, koji hapse jedni druge, ukazuje masama  da moraju da preuzimaju stvari u svoje ruke.

 

 

Tako su štrajkovi u Hrvatskoj poprimili organizovaniji i borbeniji oblik. Posebno situacija u Dalmaciji pogoduje razvoju klasne borbe.  "Privreda se sistematski uništava i pljačka,. S lica zemlje izbrisani su skoro svi nositelji proizvodnje: Dalmacija (Dugi Rat), Dalmatinka (Sinj), Trimot (Imotski), Jadrankamen (Pučišća), Greben (Vela Luka), Neptun (Komiža), Pomgrad, Tehnogradnja, Jugoplastika, Melioracija (Split)... Pokoravanje Dalmacije privodi se kraju gašenjem škverova. Kad se i na mjestu Brodosplita sagrade hoteli i trgovački centri, pretvaranje proizvodne privrede u uslužnu jeftinu radnu snagu bit će završeno. Dalmacija je uz Slavoniju regija s najviše nezaposlenih, a većina radnika radi za crkavicu, stvarajući profit kapitalistima. Spregom tajkuna i političkih partija iza svega stoji interes kapitala direktno povezan s političkim strukturama".

Protekli izbori u BiH  pokazuju tendenciju da je raspoloženje masa isključivo usmereno na rešavanje socijalnog pitanja, a njihov položaj je trenutno najgori u regionu.  

» Bosna je nekad bila najveselija YU republika.- sad je najgladnija. Ništa ne radi, nigdje ne možeš naći posao, ma kakve struke da si. Jedino penzioneri dobijaju neku crkavicu. Penzija dođe kad-tad. Političari raju hrane mržnjom i praznom pričom joj skreću paznju sa pravih problema. Prava kriza je u stvari ekonomska »

U Srbiji  se vladajuća  politička kamarila  skoncentrisala oko jednog cilja - da dobije predstojeće izbore i produži vladavinu, dok se potpuno ne zaokruži  marionetski status Srbije. Pri tome se služe sve većim lažima o boljem životu građana u narednom periodu, koristeći retoriku Miloševićevog režima. I dok su plate zamrznute, inflacija i nezaposlenost rastu, a poskupljenja postaju svakodnevna - gorivo, struja, prevoz, životne namirnice, takse..., virtualni svet se  proglašava stvarnim.

 « Tаj poredаk besrаmno i neprestаno lаže svoje podаnike dа im obezbeđuje integrаciju i komunikаciju sа svetom i sа sаmimа sobom, а u stvаri se tek i po svаku cenu sаmoizoluje i sаmoreprodukuje. ... Tаj poredаk je opаsnа, sаmoreprodukujućа аvet. Tаj poredаk je toliko uvrežen dа se primа i održаvа kаo bogomdаn, kаo dа se podrаzumevа i kаo dа nаm odgovаra »

Crna Gora je suočena sa štrajkovima u kojima štrajkači ispoljavaju jasnu svest  o prirodi režima i njegovom kleptomanskom karakteru. Problem klasnog otrpora u Crnoj Gori je u tome što još nisu formirane  grupe s revolucionarnih pozicija, već što tzv. opoziciju režimu čine najgori nacionalisti zajedno sa neoliberalnim plaćenicima.

 

 

Međutim ovo nezadovoljstvo masa ne može dati opipljive rezultate ukoliko se ne stvore revolucionarne organizacije, koje bi znale da povedu mase i podignu nivo njihove borbe na viši nivo. Iskustvo evropskih masa, koje se već dve godine tuku na ulicama gradova,  govori nam da se bez revolucionarno organizovanih snaga ništa ne može promeniti.

"Ja mislim da treba pružiti otpor. Pružiti otpor!.......Ja i dalje vjerujem u revoluciju…. A mi poput teladi čekamo da nam sjekira tresne za vrat…. Krepajmo na barikadama u centru Beograda, Zagreba… Nemojmo krepati u Iraku…da tamo ubijamo ljude i nabijamo djecu na bajonet"

 

 

Za klasni otpor masa na Balkanu!

 

Za revolucionarnu borbu!

 

Smrt kapitalizmu - sloboda narodu!

januar 2011.

 

UDRI   BANDU !

 

 

 
 Neprijatelji balkanskih naroda : 
 
·          političke partije na vlasti i opoziciji koje  brane kapitalistički sistem
·          tajkuni i mafijaši
·          religiozne institucije koje propovedaju klerofašizam 
·          mediji u službi režima i imeprijalista
·          inteligencija koja zagovara nacionalizam, šovinizam, fašizam i neoliberalizam
·          finansijske institucije multinacionalnog kapitala – banke
·          zaštitnici poretka-policija, paramilitarne organizacije i vojska u odbrani režima
·          NATO 
 
             
 Ugnjeteni narodi Balkana ujedinite se!  
 
septembar 2010.

 

 

KLASNE BITKE SE MOGU ODLOŽITI,

ALI SE NE MOŽE IZBEĆI KLASNI RAT !

 

 

Ekonomska kriza, kao izraz permanentne krize kapitalizma, čini obespravljene i nezadovoljne mase Evrope sastavnim delom pobunjenih masa sveta, koje vode decenijsku borbu za svoje nacionalno i socijalno oslobođenje.

Vekovni položaj država Evrope kao kolonizatora, pljačkaša,ratnog huškača i imperijalnog zavojevača je doveden u pitanje. Evropa pod naletom temeljne krize kapitalizma ne može više da sačuva taj svoj privilegovan položaj, samim tim ni lagodni položaj vladajuće klase i srednjih slojeva koji su ravnodušno prelazili preko patnje  stotinama miliona i milijardama ljudi koji nisu mogli da se izbave od sistema ekonomskog i političkog porobljavanja i bede.

 

 

Nemajući rešenje za izlazak iz krize, imperijalizmu ne ostaje ništa drugo nego da tvrdoglavo brane pozicije jednog prevaziđenog sveta. Zato pokušava ojačati NATO, represivni aparat i ubrzati fašizaciju država. No otpor masa u svetu je već toliko narastao, da je imperijalizam trenutno u defanzivnoj poziciji i u ovoj fazi pokušava da spreči da ne dođe do urušavanja celog sistema. Da li će globalni imperijalizam uspeti da Evropu pretvori u tvrđavu savremenog fašizma i tako bar za izvesno vreme speče kolaps, ili će se slamati pred naletom krize ii pobunjenih masa, zavisi u mnogome od toga kakav će  odnos zauzeti i ostale imperijalne sile u nameri da pokušaju da stabilizuju Evropu, odnosno je učine zavisnom.  

No iskustva Grčke, Irske, Portugala, Islanda, Španije,  Francuske i ostalih evropskih zemalja pokazuju da se klasne bitke mogu donekle odlagati, ali se ne može  izbeći klasni rat. Centralizacija kapitala u vodećim državama Evrope, poput Nemačke, neminovno vodi daljem siromašenju  manjih zemalja Evrope, ali je to i jasni znak da se periferija kapitalizma proširila iz Azije i Afrike na rubne delove Evrope. Narastanje fašizma u Evropi je samo pokušaj krupnog kapitala da se spreči rušenje kapitalizma, ali je to i uvod u dugotrajni klasni rat za koji su ubrzano stvaraju svi neophodni uslovi.

 

 

Prostor bivše Jugoslavije  i Balkana, posle dugogodišnjih ratova i divljanja nacionalističkih snaga, ostaje specifičan po svojim poblemima u odnosu na ostale delove Evrope. Nerešeno nacionalno pitanja u pojedinim delovima Balkana samo dodatno usložnjava celokupnu situaciju. Narodi ovih zemlje su  izloženi  bezočnoj pljačci međunarodnih lihvara i domaćih marionetskih elita, odnosno, ove zemlje su u položaju totalne zavisnosti i  faktički žive od  socijalne pomoći koji im imperijlizam u globalnoj raspodeli kapitala dodeljuje. Iako imperijalisti guraju ove zemlje ka zbližavanju i integracijama, realna situacija, kao i trajanje krize globalnog kapitalizma, čini ovo područje i dalje eksplozivnim sa ozbiljnijim posledicama za celi region.

 

 

Dugotrajnost krize ubrzano stvara uslove za jačanje organizovanih snaga socijalnog nezadovoljstva, koje više nemaju šta da izgube u svojoj klasnoj borbi. Zato  i za imperijaliste i za vladajuće marionetske klike više nije najbitnije koju političku garnituru dovesti ili držati na vlasti u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Kosovu.... Bugarskoj i Grčkoj..., već kako držati naraslo nezadovoljstvo masa pod kontrolom.

novembar 2010.

 

 

U SISTEMU  ILI VAN SISTEMA

ZA SISTEM ILI PROTIV SISTEMA

 

 

Sve političke podele širom sveta, tako i na prostoru Srbije, oslikavaju   duboku klasnu podelu – na one koje su u globalnom sistemu i za sistem, odnosno one koji su izbačeni iz sistema, nemaju mesta u njemu i koji su protiv sistema. Prvi su: korumpirani političari,  bankarski i militaristički krugovi, policajci, paramilitarne i fašističke snage, vrh crkvenog klera ,medijski magnati, deo kupljene inteligencije i veći deo  državnog činovništva . Na drugoj strani su: nezaposleni, radnici, seljaci, sitni kapitalisti i sitni činovnici, studenti koji  još nisu vrbovani  od sistema, kao i dobar deo zatvorenika po sve punijim kazamatima.

Sa  sveopštom krizom kapitalizma rastu u antagonizmi i klasna mržnja izmedju ovih polarizovanih grupacija. Zato i režim u Srbiji, poput ostalih režima Evrope, sve više otvara vrata za prodor novih oblika fašističke ideologije. Ispod svakodnevne, zaglušujuće propagande o borbi režima protiv organizovanog kriminala, ne krije sa samo namera političkih kriminalaca da brane svoje lične  pozicije od drugih mafijaša, već i namera režima da iskoristi trenutnu situaciju i da nizom zakona i uredbi  prilagodi Srbiju novim formama fašizma. Sledeći primer ostalih zemalja, Srbija ubrzano jača vojsku spremnu da učetvuje  u globalnom terorizmu protiv naroda sveta, a  novim zakonima se daju i sve veća ovlašćenja policiji i ostalim delovima represivnog državnog aparata. Time se jasno  poručuje narodnim masama Srbije da je palica  poditnuta i samo čeka priliku da udari po glavama pobunjenih.

 

 

POTREBE NOVIH  ORGANIZACIONIH FORMI

 

Na prostoru bivše Jugoslavije, zbog rata i divljanja  nacionalizma, u proteklih deset godina se sporije odvijao razvoj levicarskih ideja i revolucionarnih organizacija. To režimi obilato koriste i, u nedostatku jačeg revolucionarnog otpora, demagoškim parolalama i organizacijama koje samo fingiraju klasnu borbu, jos više unose konfuziju u osiromašene  mase.  Medjutim , sve veće nezadovoljstvo masa i sve češće njihovo smoorganizovanje gura levičarske grupe ka radikalnijim oblicima borbe i pilagodjavanju svojih organizacionih formi zahtevima masa.

 

 

Tako je Crvena akcija u Hrvatskoj obznanila da je prešla na ilegalni oblik rada: Ilegalnim radom organizacije mi nazivamo onaj rad koji ne priznaje legalne strukture sustava i koji štiti aktiviste od represivnih aparata države. Povijest, ali i primjeri drugih zemalja jasno nam pokazuju da svaki režim primjenjuje represiju kad se osjeća dovoljno ugroženim od antisistemskih pokreta. Mi želimo graditi upravo antisistemski pokret.
 To znači da smatramo da se stvari ne mogu mijenjati promjenom pojedinih politika, nego potpunom promjenom sustava. Nedemokratski parlamentarizam, u kojem “birači” ne mogu utjecati na svakodnevne odluke “svojih” zastupnika, nije samo nedemokratski, nego je i smišljeno kreiran da odgovara interesima kapitala. Borba je protiv diktature kapitala i borba protiv nedemokratskog sustava, a borba protiv sustava je – ilegalna. Mi se samo ponašamo u skladu s tim činjenicama.

 

 

Partija rada je 2007. godine  donela odluku o početku prelaska na ilegalne oblike rada:  “Osnovni razlog prelaska partije na ilegalni rad proizilazi iz uslova u kojima ona deluje i postavljenih programskih ciljeva, a koji se ne mogu ostvariti bez postojanja ilegalne partije. Osnovni zadarak na putu pripreme jedne  partije za revolucionarnu promenu  društvenog uredjenja jeste da svojom strukturom ostane što više nedostupna za klasnog neprijatelja. Ostati na sadašnjem stupnju legalnosti, a istovremeno želeti da partija predje na viši stepen izgrađenosti je  samo po sebi protivrečno.To je ujedno i političko pitanje, jer partija koja zagovara rušenje kapitalističkog poretka, a ne želi da predje na ilegalni rad, poptuno je kontaminirana najprizemnijim oportunizmom.

No prelazak  na ilegalan rad mora osposobiti PR da razvija ostale specifične strukture organizovanja koje će se prilagodjavati kretanjima i potrebama masa. U masama niče hiljadu novih formi koje se razvijaju ili nestaju u kratkom roku. PR mora biti spremna da se prilagodjava i tim strukturama i učestvuje u njihovom radu. PR mora biti stopljena sa masama -  « da se u masam oseća  kao riba u vodi (Mao) ».

jun 2010

 

 

B O R B A    T E K    P O Č I N J E !

SLOM SINDIKATA U SRBIJI

 

Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.

Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.

 

 

Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima  Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.  

U sadašnjim uslovima režimu uspeva  izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To  je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.

No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika,  nego da  veruju plaćenim i sterilnim  sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.

 

 

Režimi na prostoru bivše Jugoslavije  su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju  podršku u masama.

Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba  obeležavati 1. maj - borbeni praznik radničke klase.

 

OTPOR GRČKIH MASA

 

 

Grčke mase su donele jasnu odluku. One ne prihvataju pomoć svetskih imperijalista, a sve češće i žešće ulaze u sukobe i sa represivnim aparatom države.

No imperijalisti takodje ne smeju dozvoliti da se Grčka kriza prelije na ostale zemlje regiona, a posebno Zapadne Evrope. Zato imperijalisti kupuju vreme za grčki režim, pokušavajuči parama da održe taj režim na vlasti. Ukoliko dodje do većih sukoba izmedju pobunjenih narodnih masa sa policijom, vojskom i fašističkim falangama, imperijalisti će pomoči i čizmom u zavodjenju vojno-fašističke diktature.

 

 

Ono što se trenutno nameće  kao pitanje je da li su grčke mase  spremne da idu u produbljivanje klasnih borbi sa režimom i imperijalistima, odnosno,  da li postoji politička snaga koja će poveti mase u stvarni klasni rat. No jedno je sigurno - da dužina krize  i sve radikalnije ponašanje narodnih  masa vodi i ka stasavanju jedna takve snage.

Solidarni sa pobunjenim grčkim narodnim masama!

 

FAŠIZAM KAO REZERVA

 

 

Uspon fašista u Evropi je normalna pojava usled dubine i dužine krize imperijalizma. Evropski fašizam , za sada,  ide korak po korak, predstavljajući se kao nešto drugo u odnosu na fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, što vladajuće klike u evropskim državama označavaju kao nešto prihvatljivo. No mase su se pokrenule u celom svetu spremne za bitku sa imperijalizmom, što će uskoro naterati i evropske fašiste da pokažu svoje brutalnije, pravo lice. Ono što je za evropski fašizam veliki problem je to što je Evropa preplavljena ekonomskim imigrantima koji su sa sobom doneli mnogo višu klasnu svest i veću odlučnost da se bore za svoja prava, i što je samo nagoveštaj  većih klasnih sukoba.

 

 

Režimi na prostoru biše Jugoslavije, zbog sloma nacionalizma i neoliberalne idologije, pokušavaju da se održavaju na mešavini raznih ideja. Međutim, kriza je sve dublja, i pošto su ovi režimi u suštini protektorati i poluprotektorati, od kretanja na širem političkom planu zavisiće i oblik buržoaske ideologije koji će zastupati ove marionetske klike.

Uspon fašizma u Evropi, borba američkog, evropskog i ruskog imperijalizma na prostoru Balkana, kao i uticaj klero-fašizma, postavljaju pred svim humanistima i levičarima, kao imperativni zahtev, da ojačaju anitfašistički pokret u novim uslovima.

   Ne američkom, evropskom i ruskom imperijalizmu!

   Sloboda balkanskim narodima!

   Svi u Antifa! 

   Neće proći !

maj 2010.

 

 

N E M A     M I R A     M E Đ U     K L A S A M A !

 

Cela Evropa je zahvaćena talasom  protesta. Grčka gori. Protestuje se u  Španiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Protestuju skoro svi: radnici, emigranti,  nezaposleni studenti. Protestuje se zbog sve težeg života, rasizma, beznađa. I dok se narodne mase valjaju ulicama evropskih gradove, dotle imperijalistička banda pravi planove o novim vidovima pljačke širom sveta, sve više gubeći osećaj za realnost, računajući da imaju dovoljno rezervi za odbranu sistema koji je istorijski razvoj ljudskog društva već označio kao bivši. 

Talas protesta obespravljenih u različitim formama skoro godinu dana potresa i dobija na intezitetu u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Kosovu, Makedoniji.....Ti protesti jasno pokazuju da kod obespravljenih masa ponovo jača uverenje da ne može biti, niti ima mira među klasama. Istovremeno, protesti obespravljenih u ovim državama sve više iscrpljuju mogućnosti kompradorskih režima, tako da će oni uskoro biti prinudjeni da, usled nedostatka ljudskih resursa u sili represije, posegnu za konkretnijom pomoći od paramilitarnih organizacija, raznih huliganskih i fašističkih skupina, koje su već idejno pripremljene da guše svaki ozbiljniji klasni otpor. 

 

 

Priprema režima u Beogradu da osujeti ovogodišnje demonstracije radnika povodom 1. maja su već započele. Režim  uspeva da kontroliše svakodnevne proteste obespravljenih širom Srbije, koji okupljaju od nekoliko stotina do hiljadu demonstranata. Ono što režim ne sme dozvoliti je koncentracija više hiljada nezadovoljnih radnika na jednom mestu. Zato je vec počeo rad u plaćeničkim i izdajničkim rukovodstvima sindikata kako bi se našla formula za stišavanje radničkog nezadovoljstva, odnosno držanje tog bunta pod kontrolom. Otuda su i pseudoradničke partije, formirane od strane režima, dobile zadatak da raznim lažnim obećanjima stišavaju klasnu mržnju, dok državni ministri, posle raznih paketa ekonomskih mera, besplatnih akcija i drugih prevara, sada najavljuju odmrzavanje plata, kako bi režim sebi kupovao vreme.

Zadatak svih levičarskih grupa i nepotkupljenih sindikalaca je okupiti što više radnika i obespravljenih  za 1. maj u Beogradu. Na beogradskim ulicama treba jasno pokazati razgraničenje izmedju dve Srbije. Srbije pljačkaša, domaćih i stranih, i njihovih pasa na lancu koji im verno služe za sitne pare,  i Srbije radnika, nezaposlenih, gladnih, svih obespravljenih.

Ne dozvolimo onima koji nas pljačkaju da uspeju u svojim namerama i spreče nas da protestujemo. 

1. maj 2010. -  beogradske ulice - radnici, nezaposleni, studenti, osiromašeni - svi zajedno i jedinstveno.

 

 

Afera za aferom, korupcija od vrha do dna, pljačka naroda bez predaha, ravnodušnost političara nad patnjom ogromne većine naroda, nameće samo jedan cilj pred revolucionarima Srbije - srušiti kapitalistički poredak u Srbiji  i uspostaviti sistem socijalne pravde. Konkretni ciljevi se mogu definisati unapred, ali i tokom same borbe, no taj zadatak od hiljadu milja, mora početi prvim korakom, koje su obespravljene mase u Srbiji vec učinile svojim štrajkovima u fabrikama, štrajkovima gladju, blokadama fabričkih kapija i izbacivanjem direktora i novopečenih kapitalista na ulicu, blokadama puteva i sutra sukobima sa snagama represije po ulicama gradova.

Sve grupe revolucionarne levice na prostoru bivse Jugoslavije moraju dobro oslušnuti poruke koje im mase svakodnevno šalju i ozbiljno se prihvatiti zadataka koje pred njim istorijska situacija postavlja. Bavljenje parcijalnim zadacima sa oportunistickih pozicija nužno ih vodi situaciji kada će biti zbrisani s političke scene, žestinom klasnih borbi i budućeg klasnog rata koji će zahvatiti i prostor bivše Jugoslavije.

Nema rata među narodima! - Nema mira među klasama!

mart 2010.

 

 

B L O K A D A   P U T E V A !

 

Blokada puteva se pokazuje kao ozbiljno sredstvo klasne borbe. Demagogija režima više ne pomaže i sada  je primoran da otvoreno preti i da poseže za silom. Problem sa kojim se suočava režim u Srbiji je što upotrebom sile protiv radnika definitivno skida svoj "demokratski oreol" i pokazuje svoju pravu prirodu. Međutim, kolebanja i otpori primeni sile postoje na mnogim nivoima, čak i u samoj policiji. U slučaju daljeg rasta klasnog otpora i nastavka blokade puteva, režim priprema rezervnu varijantu proglašavajući  to internacionalnim problemom, zbog značaja mađunarodnih puteva za celu Evropu. Time se otvara mogućnost za buduću direktnu pomoć od strane imperijalista u slamanju klasnog otpora.  Blokada puteva koja je zahvatila i Grčku i opšta situacija u toj zemlji, samo ubrzava ozvaničenje namere imperijalista da združeno  intervenišu u svim zemljama Evrope gde se pojavi ozbiljniji klasni otpor. Time neće biti izuzeta ni Srbija.

 

 

 

Zadivljuje upornost samoorganizovanih masa u Srbiji u borbi za svoja prava, koje su totalno potisnuli u drugi plan sve političke organizacije i probleme trulog parlamentarizma, i koje sve više osećaju da oni mogu i treba  sami da odlučuju o svojoj sudbini. Podela koja je eskalirala ovih meseci na vladajuću i bogatu manjinu i potlačenu i osiromašenu ogromnu većinu je linija podele koja naznačava da se mase Srbije, posle dve decenije lutanja, pridružuju masama drugih zemalja koje biju ozbiljnije klasne bitke.

Živeo otpor radništva i obespravljenih Srbije!

Živeo antiimperijalistički otpora narodnih masa Balkana!

 

Svaki peti građanin u BiH gladuje

 

Oko 20 odsto stanovništva u BiH nije u mogućnosti da sebi svakodnevno obezbedi jedan obrok, potvrđuju istraživanja  Razvojnog programa UN-a. Istiniti podaci, bez ikakvog 'friziranja', glase da oko 48 odsto stanovništva u BiH živi u zoni siromaštva, dok je 18 odsto ispod linije koja označava kritično siromaštvo. Takve procene su dale sve  institucije koje se bave statistikom. Postojeće socijalne kuhinje  ne mogu da normalno funkcionišu, dok je mnogo opština koje nisu ni otvorile kuhinje. Mnogo je i onih kojima je potreban besplatan obrok, ali zbog ponosa, emocija i stida, ne žele da traže milostinju. Nedovoljno novca za život, imaju  i oni koji rade i primaju platu, a uz to rade u privredi, ali od plate koju dobiju ne mogu podmiriti troškove za prehrambene proizvode, što znači da nemaju dovoljno novca za život. Još je veći problem onih radnika koji, takođe, rade u privredi, a ne dobijaju redovno plate. Takvi radnici, kao ni njihove porodice, ne mogu preživeti od plate i nalaze se u "kategoriji ljudi koji se bore za tu koricu hleba na različite načine". Postoji i treća grupa, radnici koji su najnesrećniji i u najnezavidnijem položaju, a to su radnici koji su ostali bez posla, našli se u Zavodu za zapošljavanje i dobijaju naknadu koja je minimalna određen broj meseci, najduže godinu dana, a nakon toga nemaju nikakva primanja.

Ovakva teška ekonomska situacija nalaže da se osiromašene mase u BiH  trgnu  iz postojeće apatije. To podrazumeva  ubrzano osnivanje  udruženja i organizacija na klasnoj a ne nacionalnoj i verskoj osnovi, s uverenjem obespravljenih da im niko neće pokloniti dostojan život ukoliko se sami za njega ne izbore.

 

Elita, pljačka i fašizam

 

Režim u Srbiji kao talac medjunarodnog finansijskog kapitala, kao i domaćih kapitalista, pokazuje sve veću neosetljivost prema problemima samog naroda. Udelom mizernih akcija, kao izraza milostinje, najbolje se pokazuje kako se režim odnosi prema narodu, cinično poručujući da narod treba da bude zahvalan na “novogodišnjem poklonu”  koji iznosi  18 evra plus tri akcije.

Osnovni problem koji stvarno brine srbijansku političku elitu  je kako prodati preostale resurse, balansirati izmedju  sve većih imperijalističkih zahteva sa raznih strana, udovoljiti domaćim kapitalistima oko kursa dinara  i olakšati im plaćanje kamata na inostrane kredita , kako usavršiti sistem dalje podele Srbije po partijskoj pripadnosti, i na kraju, kako  očerupati  nešto lično za sebe i svoju porodicu.

Ova od naroda sve omrženiji elita pokazuje znake nervoze, jer su kao sredstvo krupnog kapitala primorani da utiru put modernom fašizmu. U protivnom će oni biti uklonjeni sa vlasti od onih koji će čvršće, odlučnije i bezobzirnije braniti interese modernog fašizma, bilo da on nosi etiketu evropskog, ruskog  ili vec poznatog made in USA fašizma. To je logičan završetak procesa koji se već nazire i u samoj Evropi.

 

Samoorganizovanje radnika i nazaposlenih

 

Radnici u Srbiji su u potpunosti okrenuli leđa sindikatima koji postoje samo na papiru i krenuli u samoorganizovanje u cilju ostvarenja svojih prava.

Posle konfuznih i nedovoljno radikalnih štrajkova, koji su imali više oblik zahteva za milostinjom od postoje vlasti, krenulo se i sa radikalnijim zahtevima, poput štrajkova glađu, a  sada se već praktikuju ozbiljniji pokušaji klasne borbe kao što su blokade puteve, pruga i pokušaji zauzimanje fabrika. Ovi štrajkovi  počinju da daju prve male pobede koji predstavljaju putokaz ka ozbiljnijoj klasnoj borbe. No ne treba gajiti velike iluzije i režim počinje sve više da primenjuje silu u sprečavanju radikalnijih oblika borbe.

Klasna polarizacija - na kapitaliste, plaćenike režima, odnosno sve pristalice režima i radnike, nezaposlene i mlade bez perspektive je osnovna i stvarna podele društva u Srbiji. Ukoliko se ostvari da ova podela postane vidljivom i političkom to će biti krupni korak u klasnoj borbi obespravljenih u Srbiji. Time bi se stvorile pretpostavke da se potisnu sve lažne podele  na patriotski i reformski blok, na proruske i prozapadne snage s ciljem da njihovi zastupnici budu zbrisani s političke scene.

 

Solidarnost sa političkim zatvorenicima

 

Levičarske grupe i pojedinaci nastavljaju akcije protesta u Srbiji protiv progona političkih neistomišljenika.; u konkretnom slučaju zahtevajući da se obustavi represija  nad grupom zatvorenih anarhosindikalista .      

Saopštenjima, peticijama, koncertima solidarnosti i protestima neće se nagnati režim da prizna  svoju nedemokratsku prirodu, ali će se snažiti uverenje  kod svih levičarskih grupa  da samo organizovanom, permanentnom i udruženom borbom se mogu postići ciljevi klasne borbe. Istovremeno se ovim akcijama solidarnosti uče razni metodi i oblici borbe koji će biti sve potrebniji, zbog namere režima da slama svaki ozbiljniji klasni otpor i nosioce borbe proglašava teroristima, dok će se stvarni neprijatelji naroda - od ratnih zločinaca, do kriminalaca raznih profila slobodno šetati po  parlamentu, sudovima, policiji, crkvi, upravnim odborima i ostalim javnim institucijama.    

 Borba se nastavlja !

januar 2010.

 

 

LEVICA I  LAŽNA LEVICA

 

Konfuzija u određenju levice kulminirala je devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji usled raspada Savez Komunista Jugoslavije kao krajnje revizionističke i nacionalističke partije. Tada je u Srbiji bilo opšteprihavćeno mišljenje da su formalni naslednici Saveza Komunista Jugoslavije - MiIoševićev SPS, odnosno JUL, ko njegov surogat, levičarske partije. Praksa je pokazala da se radilo o nacionalistima i šovinistima, a u slučaju JUL-a i običnoj interesnoj grupi koja se želela samo napljačkati. Posebno je JUL svojim  stavovima jos više unosio konfuziju u dezorijentisane mase u Srbiji. I danas u Srbiji postoje partije koje pod formom levičarskog parolašenja i sa pozicija nacionalsocijalizma propagiraju interese ruskih imperijalista.

 

 

Posle rušenja Miloševićevog režima, i prodora i dominacije neoliberalne ideologije sa Zapada, u Srbiji se u poslednje vreme pojavljuju razne antifa- anarho- komuno- antiautoritarne  grupe koje nastoje zastupati interese najširih slojeva. Ova pojava bi bila poželjna (bolje i to nego nacionalisti i fašisti), da se iza aktivnosti ovih grupa često ne krije toliko sumnjiva idejna pozicija koja ove grupe posredno svrstava u saradnike neoliberalnog režima. Istovremeno i sam režim, pred rastućim nezadovoljstvom masa, pokušava na sve načine održati  kontrolu nad rastućim otporom- bilo potkupljivanjem vrhova sindikata ili stvarenjem novih partija koje će navodno zastupati interese radnika i obespravljenih, bilo da se i same vladajuće partije po potrebi proglašavaju antifašističkim i sa levičarskom orijentacijom.

Opšte i zajedničko mesto idejne pozicije koje se želi nametnuti tek začetim revolucionarnim stremljenjima je pokušaj negiranja klasnog pristupa u poimanje same stvarnosti, odnosno do kraja parcelisanje i minimiziranje ciljeva borbe protiv kapitalističkog poretka. Zbog toga ova shvatanja počinju nailaziti i na određenu podršku u samom sistemu.

 

 

Iako je istorija klasnih borbi već dala svoj sud o svim reformisanim strujama u radničkom pokretu, gde su one završile kao «psi na lancu imperijalizma», i koje objektivno učvrsčuju sam kapitalistički poredak, neophodno je ponovo pojačati borbu protiv postojeće idejne zbrke radi jasnog razgraničenja - pojmovnog, idejnog i delatnog. Ponovna afirmacija naučne definicije fašizma, kao i određenje modernog fašizma je početni korak u razgraničenju levice od lažne levice. Zato sadašniji antifašisti u Srbiji  moraju da se, pored borbe protiv nacionalizma, šovinizma i klerofašizma, odlučno obračunavaju i sa nadirućim reformističkim i oportunističkim shvatanjima, koja su sve ozbiljnija prepreka za razvoj revolucionarne misli koja je tek u svom povoju...

 «Ko se ne bori protiv kapitalizma nek ćuti o fašizmu» - parola  koju je istakla revolucionarna levica  pre tri godine u sukobu sa nadirućim formama fašizma. To je parola koja otkriva pravu suštinu stanja na tzv. levici i koju revolucionarna levica mora visoko poneti. Time se, iako za sada stidljivo, i u Srbiji najavio proboj opredeljenje narodnih masa širom sveta koje su shvatile da  se kapitalizam  ne može reformisati. One svojom borbom jasno poručuju da je kapitalizam istorijski prevazidjeni sistem i da  mora biti srušen.

 

 

Današnja Srbija je pod potpunom kontrolom imperijalističkih i domaćih pljačkaša i svako prećutkivanje te činjenice i ne napadanje osnova kapitalističkog sistema je kapitulacija pred klasnim protivnikom. Ko to ne čini nalazi se sa druge strane barikade - na pozicijama globalne imperijalističke diktature, odnosno poziciji modernih fašista, sa onima koji su već odavno i višestruko zaslužili da budu izvedeni pred pravedni sud pobunjenih naroda sveta.   

Fašizam 1933. - Oblik vladavine najreakcionarnijih krugova imperijalističke buržoazije zasnovan na otvorenoj diktaturi i agresiji. 

Fašizam 2001. - Oblik ispoljavanja globalnog imperijalizma upotrebom svih sredstva prinude i agresije s ciljem očuvanja osnova kapitalističkog društva.

novembar 2009.

 

 

SLOBODA BALKANSKIM NARODIMA!

 

Pojave i procesi koji se odvijaju na prostoru bivše Jugoslavije pokazuju:

- zavisnost postojećih režima od multinacionalnog kapitala i njihovo stavljanje u dužničko ropstvo, uz prisustvo klasičnih elemenata protektorata;

- sve izraženije uključivanje režima u imperijalističku politiku «rata protiv terorizma», odnosno rata protiv pobunjenih masa i naroda sveta, uz nastojanje sve većeg angažovanja u okviru NATO-a, čija je uloga na prostoru bivše Jugoslavije  da obezbedi učvršćenje restauriranog kapitalističkog poretka;

- zatiranje svih tekovina nekadašnje socijalističke revolucije, uz permanentno gaženje i uskraćivanje osnovnih socijalnih prava najširih slojeva društva;

- pothranjivanje nacionalizma od strane vladajućih klika, kao i korišćenje nacionalizma za odvraćanje potlačenih masa od klasne borbe;

- jačanje diktatature i sve organizovaniji nastup fašizma, kao izraza globalne krize imperijalizma i nesposobnosti vladajuće klase da rešava osnovne probleme društva;

- bankrot parlamentarizma i tzv. parlamentarne demokratije kao oblika vladavina nad potlačenim masama;

- nepostojanje snažnijih revolucionarnih snaga koje bi bile u stanju da artikulišu rastuće nazadovoljstvo obespravljenih masa i povedu ozbiljniju klasnu borbu.

 

 

U borbi za dalju centralizaciju kapitala u rukama domaćih kapitalista i globalnih zelenaša, pojačava se stepen eksploatacije, kao i pustošenje prirodnih resursa i društvenog bogatstva. Nove domaće krvopije i svetski kolonizatori ne biraju sredstva za ostvarenje profita i postizanje svojih ciljeva. Paralelno sa jačanjem stepena eksploatacije, raste i sila za osiguranje tog nametnutog poretka narodnim masama. Marionetski režimi, svakodnevno regrutuju nove vojnike za odbranu postojećeg poretka - bilo da je reč o policajcima, profesionalnim vojnicima, bankarskim i državnim činovnicima, ili plaćenicima lihvarske internacionale raznih profila.

 

 

Narodne mase širom sveta odbacuju kapitalizam kao istorijski prevaziđeni sistem i sistem suprotan njihovim interesima. Odbacivanje kapitalizma je i istorijski zadatak pred ugnjetenim narodima  bivše Jugoslavije, koji taj cilj mogu ostvariti zajedno sa ostalim narodima Balkana.

PR je odredila svoje osnovne ciljeve: rušenje kompradorskog kapitalističkog sistema u Srbiji i učešće u otporu naroda Balkana protiv imperijalističkog porobljavanja.

         Smrt kapitalističkoj diktaturi !

         Živeo antiimperijalistički otpor naroda Balkana!

 

 

Trupe Crvene armije i partizanskih jedinica oslobodile su 20. oktobra 1944. godine Beograd. U neposrednim borbama za oslobođenje Beograda u jedinicama Crvene armije poginuo je 961 borac, a 1.100  ranjeno, dok je u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske poginulo 2.994 boraca, a 3.379 ranjeno.

Oslobođenjem Beograda ubrzao se proces oslobođenja cele Jugoslavije, a time su stvorene i pretpostavke da Beograd po prvi put bude glavni grad svih naroda Jugoslavije, a ne prestonica velikosrpske imperijalne politike. Pet decenija nakon oslobođenja Beograda desio se raspad Jugoslavije i Beogradom je ponovo zavladao duh velikosrpske politike i on je postao utočište onih snaga i ideja koje su poražene u antifašističkoj borbi tokom Drugog svetskog rata.

 

 

Oslobođenje Beograda, kao veliki istorijski datum, danas se u Srbiji koristi za promociju ruskih imperijalnih ambicija na Balkanu, dok politička elita u Srbiji to koristi u dnevnopollitičke svrhe. Ove sitne marionete, kao eksponenti domaćeg monopolističkog kapitala, gojeni da se dodvoravaju svim imperijalističkim metropolama, u sadašnjem trenutku se svesrdno trude da kolaboriraju sa imperijalističkom klikom u Moskvi.

Paralelno sa vladom i najreakcionarnije snage u Srbiji, od tzv. demokratske desnice, do ultranacionalista i fašista, pokušavaju postati peta kolona ruskim imperijalistima kako bi ojačali svoje oslabljene pozicije.

CollapseStavljanje u službu, ili posredno pomaganje imperijalistima da ostvare svoje imperijalne ciljeve, u direktnoj je suprotnosti sa osnovnim interesima naroda Srbije, i otvoreni čin kolaboracije sa savremenim kolonizatorima, bilo da oni dolaze sa Istoka ili Zapada.

 

 

Prema priznanju predstavnika  samog režima, stepen siromaštva u Srbiji je u 2009. godini zabeležio porast i sada je 9,2 odsto ljudi siromašno. Kao najugroženije grupe su definisani deca do 14 godina, stariji od 65 godina, nezaposleni, romska populacija i žene. Zato krajnje licemerno deluju akcije, poput Štrajkom glađu protiv gladi, inicirane od  samog režima - od onih koji su izraz odnosa koje proizvode samu glad. Jasna  je namera da se ovakvim i sličnim akcijama postigne zamagljivanje pravih izvora bede i smiri naezadovoljstvo siromašnih i obespravljenih slojeva.  Raznim akcijama “solidarnosti”. uz svakodnevno jačanje represije, režim preteći poručuje gladnima: Idite na kazane a ne na ulice, dok još ima kazana!. 

oktobar 2009.

 

 

ZAUSTAVITI  ŽUTE SINDIKATE!

 

 

Režim u Srbiji ulaže napor da preko plaćeničkih vrhova  žutih sindikata (Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije) amortizuje udare pobunjenih delova radničke klase. Po svaku cenu se želi sprečiti dalje širenje štrajkova i, posebno, da se ne dozvoli objedinjavanje radničke borbe. Međutim, radničko nezadovoljstvo je dostiglo takav stepen da kupljena vođstva sindikata nemaju veliki uticaj na svoje članstvo. Gnev radničkog nezadovoljstva stvorio je u bazi sindikata  uslove za afirmisanje radničkih vođa koji će biti spremni da se istinski bore za radnička prava radikalnijim metodama borbe, ne prihvatajući više podaničku ulogu, i ne  plašeći se represije režima.

 

PUZEĆA DIKTATURA NA DELU

 

 

Nizom restriktivnih zakona i pretnjama režim pokušava smiriti rastuće nezadovoljstvo u društvu, dok su se njegovi gaulajteri rastrčali po Srbiji, svakodnevno plašeći narod dodatnom represijom. Jedna od mera u cilju jačanja diktature je i hapšenje anarhosindikalista zbog napada molotovljevim koktelima na grčku ambsadu u Beogradu i podvođenje tog čina pod međunarodni terorizam. Režim pokušava da iskoristi ovaj slučaj kao presedan za dalje obračune sa svim oblicima otpora koji budu dolazili od  grupa radikalne levice.

Namera režima da pod geslom izjednačavanja levog i desnog ekstremizma uguši svaki vid otpora neće uspeti. Iskazana solidarnost sa zatvorenim anarhosindikalistima je dokaz da puzeća diktatura koja se uspostavlja u Srbiji već nailazi na početne oblike otpora u raznim slojevima društva.

 

NATO OKUPACIJA BALKANA SE ZAOKRUŽUJE

 

 

Hvalospevi vojnog ministra Srbije o prodaji oružja marionetskom režimu u Iraku i ubrzavanje saradnje srbijanske i američke vojske, kao i veće angažovanje hrvatskih vojnika u Avganistanu, vojne vežbe NATO-a u BIH i dodatno jačanje njegovih vojnih potencijala u Makedoniji, Kosovu, Bugarskoj i Albaniji, govori da se zaokružuje strategija zapadnog imperijalizma o pretvaranju Balkana u ogromni vojni poligon za dalji nastavak rata. Sve ove aktivnosti okupatora Balkana iziskuju brže povezivanje snaga na antiimperijalističkoj i antišovinističkoj osnovi, s ciljem daljeg jačanja pokreta otpora koji se bori protiv pretvaranja Balkana u rezervu imperijalista iz koje  se regrutuje ljudska sila za rat protiv pobunjenih naroda sveta.

septembar 2009.

 

 

D O G O R E L O   D O   N O K A T A !

RADIKALIZOVANJE RADNIČKE KLASNE BORBE!

 

 

Talas radničkog nezadovoljstva naterao je režim u Srbiji da se koncentriše na gašenje ovih požara , ne dozvoli da situacija izmakne kontroli  i pretvori se u ozbiljnu političku krizu. Iako je skoro svakodnevno 40 štrajkova u Srbiji sa preko 33.000 strajkača, režim, za sada,  uspeva da  amortizuje ove udare, u prvom redu što su radnički protesti stihijski, nepovezani i sa parcijalnim interesima. Radnici uglavnom traže isplate zaostalih zarada (neki radnici nisu dobili platu po nekoliko godina), isplate otpremnina, povezivanje,radnog staža, uplate zdravstvenog osiguranja i poništenje ugovora o privatizaciji. Da bi ublažio ove socijalne udare režim se  služi obećanjima, ili ispuni samo najminimalniji deo zahteva.  Očito je da se bez objedinjavanja radničkih zahteva i njihovog dizanja na viši nivo ne mogu  očekivati ozbiljniji uspesi u borbi protiv režima.

 

 

Trapavi pokušaj režima u Srbiji da za nezadovoljstvo radnika okrivi lošu privatizaciju,  uz navođenje da  ogromni broj ugovora o privatizaciji treba raskinuti,  krajnje je licemeran, jer je taj isti režim inicirao i sprovodio tzv. proces privatizacije, odnosno  razvlašćenje radnika od njihove formalne imovine.

Radnici su krenuli u blokade puteva kao novi i viši vid otpora. Režim je odgovorio zabranom blokada, i preti da će zabraniti demonstracije ispred zgrade vlade i drugih institucija vlasti. Istovremeno se pokušava preko potkupljenih lidera  sindikata smiriti radničko nezadovoljstvo i otupiti oštrica radničkog nezadovoljstva. Međutim, pošto su sindikati bez velikog uticaja ova mera ne daje očekivani rezultat. Zato je režim posegnuo za sitnim potkupljivanjem radničkih štrajkača i davanjem jednokratne pomoći, svakodnevnom medijskom propagandom o nameri da se preduzmu krupni koraci za prevazilaženje krize, ili   aktiviranjem priče o besplatnim akcijama i sl. .Jasna je namera režima da želi da kupi  vreme i sa očekivanom pomoći spolja i dalje održi situaciju pod kontrolom.

 

 

Da se režimi  u Srbiji,  Hrvatskoj i drugim zemljama bivše Jugoslavije ubrzano pripremaju za socijalne nemire   govori i primer hrvatske policije. Iako interventne jedinice već imaju znatne količine opreme i oružja za borbu protiv demonstranata, nabavljene su dodatne velike količine elektrošokera, suzavaca, pušaka za gumene metke, posebnih palica i vodenih topova. Osim nove opreme, snage reda pripremaju se i intenzivnim taktičkim vežbama, a pojačali su i obuku rukovodećih kadrova. Vladajuća klasa donela je i novi zakon uz saglasnost svih političkih stranaka. Tim zakonom predviđeno je znatno proširenje policijskih ovlašćenja uključujući oduzimanje predmeta koje proceni opasnima (u šta mogu spadati i transparenti i zastave), zatim rasturanje demonstranata na prostorima koje se nalaze u blizini "štićenih objekata" ili se pak "štićene osobe" nađu u blizini demonstracija, a pod policijska ovlašćenja od sada će spadati i davanje direktnih naredbi građanima radi uspostavljanja "javnog reda i mira". To ukratko znači da će policiji biti potpuno odrešene ruke  da se prema  demonstrantima odnosi prema vlastitoj proceni bez opasnosti od zakonskih ograničenja.

Vlade u ovim zemljama dobro procenjuju situaciju, svesne da se bliži  trenutak kada će početi i prvi sukobi između obespravljenih i tlačitelja, tj. između radnika koji protestuju i policije kao produžene ruke režima i  potpore privatnih paramilitarnih obezbeđenja. Sigurno je da će prvi stvartni sukobi između policije i radnika ojačati klasnu svest i izvesti novi vid sučeljavanja na političkoj sceni u zemljama bivše Jugoslavije -  da to budu sukobi  koji imaju klasni, a ne nacionalni oblik. Treba videti da li će režimi podgrejavanjem novih nacionalinih tenzija uspeti da osujete ove procese, ili će se sa podubljivanjem krize  otvoriti prostor  fašizaciji zemalja.

 

 

Problem koji se javlja s klasnom borbom u svim zemljama bivše Jugoslavije  je slabost revolucionarnog subjekta. Veliko je pitanje da  li će postojeće malobrojne grupe uspeti da naprave iskorak u pravcu povezivanja sa radničkim masama i otresu se svoje začaurenosti,  ispraznog intelektualizma i oportunizma. Svakako da će pravi test za ove grupe biti  obezbeđivanje učešće  radničke omladine -srednjoškolaca i studenata, u budućim radničkim demonstracijama i klasnim sukobima. Kroz sudar narodnih masa sa klasnim neprijateljem se tek može očekivati stvaranje snaga koje će  predstavljati istinskog reprezenta klasne borbe obespravljenih.

 

 

Multinacionalni kapital je u svom neoliberalnom pohodu porobljavanja nacionalnih država proklamovao svoje prioritete u zemljama bivše Jugoslavije: putevi, prirodni resursi, prenos energije,  telerkomunikacije, mediji i  turizam. Prethodnim preuzimanjem nacionalnih banaka, olakšano je ostvarenje proklamovanih ciljeva i oni  će se  braniti svim sredstvima   marionetskih režima , a  po potrebi i vojnom silom imperijalizma.

Sve dubelje  dužničko ropstvo u koje se nalazi Srbija i zemlje bivše Jugoslavije je još jedan  razlog da  se napuste osnovni postulati neoliberalizma, koji je svojim katastrofalnim rezultatima poražen teorijski i praktično u svetu.    Svakako da bi prvi akt na putu oslobođanja od ropstva u ovim zemljama  bila  nacionalizacija  banaka. Karl Marksa  iz 1867: "Vlasnici kapitala će kod radnika podsticati kupovinu skupe robe, stanova i tehnologije, obvezujući ih pritom na skupe kredite do nivoa neizdrživosti. Neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će se morati nacionalizovati, pa će država krenuti putem koji onda vodi u  komunizam…" -  s napomenom da  nacionalizacija banaka , može izvrštii samo sila koja je suprotstavljena kako kapitalističkoj državi tako i multinacinalnom kapitalu, a čije  su  banke samo instrumenti  porobljavanja nacionalnih država.

avgust 2009.

 

 

TALAS RADNIČKIH PROTESTA SE ŠIRI SRBIJOM !

 

 

Više hiljada radnika iz cele Srbije okupilo se na sindikalnom protestu 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Partija rada podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.

 

 

Vlast u Srbiji panično pokušava da obuzda i drži pod kontrolom rastuće nezadovoljstvo i sve češće proteste radnika. Pored potkupljivanja vrhova sindikata, režim protura i  ideju o stvaranju jedne partije od sadašnjih sidnikata, kako bi uspeo da preko nje  kontroliše radništvo Srbije. Međutim, radnici Srbije sve manje veruju sindikalnim rukovodstvima i sve se više odlucuju na štrajkove i druge oblike protesta bez pitanja sindikalnih centrala.

 

 

Grupa radnika kragujevačkog preduzeća "Partizan" ponovo je započelo štrajk glađu zbog toga što većinski vlasnik nije ispunio ni jedan od zahteva štrajkača. Štrajkački odbor je doneo odluku da, posle 19 dana od prekida prvog štrajka glađu, obnovi protest koji će trajati sve dok vlasnik ne ispuni zahteve radnika. On je rekao da većinski vlasnik nije uplatio 42 miliona dinara doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje i 200 evra po godini staža na osnovu socijalnog programa. Od 114 zaposlenih u "Partizanu", od 9. decembra prosle godine štrajkuje 85 radnika.

Radikalizacija radničkih protesta poprima i neke drastične forme. Tako su se  članovi  udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru   zaključali u prostorije svoje asocijacije u zgradi “Jezero”   štrajkovali glađu, a jedan od štrajkača je sam sebi odsekao prst.

 

Više od 300 radnika fabrike šinskih vozila „Bratstvo“, kojima se priključilo i 39 bivših radnika „Destilinga“,  protestovalo je u centru Subotice, nezadovoljni statusom u firmama i ponašanjem vlasnika koji nisu izmirili veliki deo obaveza prema njima. Zatražena je hitna reakcija lokalne samouprave i državnih organa „jer je nekoliko stotina porodica dospelo na samu ivicu egzistencije“.

Radnici „Bratstvu“, još od oktobra nisu dobili plate i kojima doprinosi nisu uplaćivani četiri godine, kaže da će, ukoliko vlasnik fabrike, ne isplati zaostala dugovanja ili ne proda firmu kako bi ona nastavila normalno da radi, započeti štrajk glađu i pozvali  i ostale radnike da im se priključe.

- Svakako kod kuće već gladujemo, i mi i naše porodice, jer nismo mesecima dobili ni dinara. Jedino što će se promeniti jeste što ćemo sada gladovati u krugu fabrike .

 

 

Pripadnici PR će učestvovati u svim oblicima radničkog otpora kapitalističkom sistemu, nastojeci da daju tom otpotu što borbeniji karakter.  Partija rada smatra da narodne mase sve vise shvataju da je kapitalizam sistem prošlosti i da jasno pokazuju da žele da žive u društvu u kojem će ekonomska ravnopravnost biti preduslov svih drugih ravnopravnosti i sloboda.

jun 2009.

 

Bulletin International

mart 2009.

 

1.

 

Dok bauk bankrota kruži Srbijom (procenjuje se da preko 60000 preduzeća ima blokiran račun), tzv. politička elita okupila se na tzv. Biznis forumu na Kopaoniku, uz učešće kapitalista i plaćeničke inteligencije, kao bi tragala za mogućnostima očuvanja postojećeg poretka. Panika koja je prisutna i njihovim redovima, tera ih na davanje izjava o odlučnoj borbi protiv kriminala i brizi o zaštiti naširih i najugroženijih slojeva društva, kako bi predupredili socijalne nemire širih remera.Ova panika se pojačava i sa činjenicom da se, zbog globalne ekonomske krize, sve teže može ostvariti potrebna finasijska potpora u Briselu, Moskvi i Vašingtonu. Zato ova situacija tera predstavnike vladajuće klase i njenog političkog režima da pokušaju da nastupaju jedinstveno. U tu svrhu se dodatno radi na učvršćenju stubova režima poput vojske i policije. Predstavnici policije izjavljuju da im nedostaje 14000 policajaca i da će policija u Srbiji biti “jak oslonac državi”. Vojska takođe radi na svom jačanju - faktički se ukida civilno služenje vojnog roka, traži se dodatnih 2000 vojnika, i najvaljuje veće učešče u tzv. mirovnim operacijam širom sveta, tj. u suzbijanju borbe oslobodilačkih pokreta protiv imperijalizma.

 

2.

 

Pripadnici PR nastavljaju širenje propagande s ciljem jačanja klasne svesti među obespravljenim u Srbiji. Apatija koja trenutno vlada među najugroženijim slojevima društva poprima zastrašujuće razmere. Zato je cilj PR da se podstiče borbeni duh među obespravljenim kako bi se uticalo na zamenu buržoasko-nacionalističke svesti demokratskom, proleterskom svešću, a mase ohrabrile s ciljem njihovog pripremanja za obaranje kapitalističkog poretka. Zadatak propagande je da se obepravljeni podstiču da se pridruže radikalnijim grupama koje pokušavaju da stvore okosnicu revolucionarne borbe u Srbiji i daju doprinos opštoj antiimperijalističkoj borbi na Balkanu.

 

3.

 

 

Bosnu i Hercegovinu sve češće potresaju protesti i nezadovoljstvo, prouzrokovano teškim položajem radnika i invalida. Upad invalida na sednicu Federalnog parlamenta upozorava da je BiH na ivici socijalnih nemira.
Nakon usvajanja zakona kojim se iz prava na naknadu briše oko 80 hiljada osoba s invaliditetom, oko stotinu invalida upalo je na sjednicu zastupničkog doma federalnog parlamenta. "70 posto sam invalid i troje djece školujem i moždani udar sam dobio zbog vaših nepravdi i odlučivanja", kazao je član Saveza invalida FBiH. Gotovo svi ministri federalne vlade i znatan broj poslanika pobegli su iz skupštinske dvorane, što je među invalidima izazvalo još veće negodovanje. Istovremeno, ogorčeni radnici Tvornice obuće "Aida" iz Tuzle, koji su već tri meseca bez prihoda, postavili su šatore ispred zgrade Vlade Tuzlanskog kantona. Protestanti su pokušali da probiju zaštitnu ogradu i uđu u zgradu kantonalne vlade.

"Ovako se više ne može živjeti", poručuje radnica "Aide" tvrdeći da ima dvoje dece i da "nemaju šta jesti kod kuće". Posledice krize i nesposobnost vlasti da rešavaju probleme postaju sve očitiji, a radnici i invalidi sve nezadovoljniji. Zbog porasta nezaposlenosti usled ekonomske krize, očekuju se socijalni nemiri širih razmera. Da se situacija radikalizuje pokazuje i nedavno kamenovanje parlmenta Federacije BiH, koje je izvela grupa mladih iz antifašističke organizacije ANTIFAO.

 

4.

 

 

U Zagrebu je već drugi put izvedena akcija protiv priključenju Hrvatske NATO-u. Akcije su izvedene protiv tramvaja koji reklamira ulazak Hrvatske u NATO. Građani su crvenom bojom, kao simbolom krvi, polili oznake NATO na tramvaju, usred dana, dok se on kretao Vukovarskom avenijom u Zagrebu.
Uprkos svakodnevnom medijskom zlostavljanju NATO propagandom i tome što vladajuće klase pokušavaju koristiti međunacionalne tenzije kako bi povećale potporu ulasku u taj pakt, ovaj primer pokazuje kako narod Hrvatske ne naseda na tu vrstu indoktrinacije i kako ima progresivnih pojedinaca koji su spremni na iskazivanje radikalnog otpora.

 

5.

 

 

U jeku politički orkestriranih sudskih rehabilitacija kolaboracionista s fašističkim okupatorom iz perioda Drugog svetskog rata, u Beogradu je počela da jača skromna ali artikulisana antifašistička reakcija, o čemu svedoči sledeće saopštenje:

BEOGRADSKA ANTIFAŠISTIČKA INICIJATIVA POVODOM REKLAMIRANJA MOMČILA ĐUJIĆA

Pre nekoliko dana u Beogradu su se na bilbordima pojavile reklame za knjigu Miloslava Samardžića "Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija" sa pretećim i izazivačkim likom Momčila Đujića.

Protiv takvih nemilih prizora izloženih u javnom prostoru, odgovorno su reagovali građani Beograda, koji su zlokobne reklame zasuli farbom.

Beogradska antifašistička inicijativa daje podršku takvom postupku, osuđujući izdavača knjige i firmu koja mu je iznajmila oglasni prostor zbog vređanja osećanja naših sugrađana takvim pokušajem veličanja Momčila Đujića. Đujić je bio ratni zločinac iz Drugog svetskog rata, poznat po kolaboraciji sa fašističkim vojnim formacijama i ulozi u raspirivanju rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. godine.
Neće proći!

 

Bulletin International

decembar 2008.

 

1.

 

Otpor prema otpuštanju radnika i radnica u Srbiji


Poslednjih meseci u Srbiji je otpušteno na hiljade radnika i radnica. Slična sudbina mogla bi da zadesi još oko 100.000 zaposlenih, pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez posla, pod izgovorom da je razlog za otpuštanje svetska finansijska kriza. Otpuštene nije mogao da zaštiti socijalni program, a ni kolektivni ugovori, budući da su kontrole postupaka poslodavaca od strane državnih institucija mahom formalnog karaktera.

Pada u oči podatak da je većina otkaza uručena u privatizovanim firmama, od kojih se veliki broj odnosi na fabrike koje je kupio Predrag Ranković Peconi (Vital i Sunce) iako je reč o fabrikama iz prehrambene industrije koja nije zahvaćena krizom. Zabrinjava i to što je isti poslodavac, zaposlenima u Rubinu, najavio da ih posle prinudnih odmora, na koje su upućeni po usmenom nalogu, očekuju otkazi. Radnici u toj kruševačkoj fabrici optužili su Peconija za zastrašivanje i vršenje pritiska na njih, jer ih je, tvrde, upućivao na rad u pogone i do 50 kilometara udaljene od mesta boravka i određivao dvokratno radno vreme, zbog čega su bili prinuđeni da na poslu provode i po 15 sati.

 Povodom otpuštanja eradnika Informativna služba Agencije za privatizaciju, dala je i sledeću izjavu: „Nismo nadležni za slučajeve otpuštanja u Vitalu i Suncu, jer je reč o fabrikama do kojih je Ranković došao transakcijom na tržištu kapitala. Kad je reč o Rubinu, kontrola koju je Agencija obavila, nije potvrdila optužbe radnika. U toj firmi je sve čisto i nema kršenja kupoprodajnog ugovora“.

Treba pomenuti i borsku Fabriku opreme i delova, koju je iz restrukturiranja, u maju ove godine, kupio nesuđeni vlasnik Borskog basena, austrijski A-tek, a već u novembru najavio je da će otpustiti oko 200 radnika. „Prema socijalnom programu, kupac bi mogao u prvoj godini, usled ekonomskih teškoća ili tehnoloških i organizacionih promena, da otpusti oko stotinak radnika, ili 15 odsto od ukupno 600 zaposlenih. Da li tu obavezu i poštuje, utvrdićemo u prvoj redovnoj kontroli koja je zakazana za decembar“, opet se čuje iz Agencije za privatizaciju.

Kompanija Zdravlje Aktavis, prema tvrdnjama iz Samostalnog sindikata u Leskovcu, nezakonito je donela odluku da 194 radnika proglasi tehnološkim viškom. Takođe je data informacija i da radnici Zdravlja nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već pravilnik o radu koji je formulisao direktor.

 Tu leskovačku fabriku lekova kupila je pre pet godina za tri miliona evra islandska kompanija Farmako, koja je ubrzo promenila ime u Aktavis. U Zdravlju je tada radilo 2.200 radnika, a sada ih je 902. Još tada su radnici izjavljivali da je fabrika u trenutku privatizacije, u magacinu gotove robe, imalo lekove u vrednosti od devet miliona evra, a prodata je za tri puta manju sumu.

Da radništvo ne treba da ima iluzije povodom mogućnosti da od države očekuje zaštitu svojih prava, svedoči i primer niške konfekcije Niteks, gde novi vlasnik već sedam meseci nije isplatio zarade zaposlenima. Iako je ta firma privatizovana pre dve godine, što znači da je još u sistemu kontrole Agencije za privatizaciju, svih 700 radnika bilo je prinuđeno da početkom ovog meseca stupi u štrajk. Zbog pretnji otkazima, koje im poslodavac upućuje preko rukovodilaca pogona, radnice i radnici ove fabrike spremni su da fizički onemoguće vlasniku ulazak u fabriku.

Otpuštene radnice i radnici konfekcije Kluz-Tisa iz Novog Bečeja okupili su se sredinom novembra ispred fabrike da bi protestovali zbog neisplaćenih zarada i otpuštanja. Oni su kazali da im je 17. oktobra rečeno da su dobili otkaze, da im od tada nije dozvoljen ulazak u fabriku i da u njoj više niko ne radi.Na protestu je iznesen zahtev da se poništi privatizacija, da se smeni direktor tog preduzeća i da se sprovede istraga o radu preduzeća.

Tih dana između 25 i 30 otkaza uručeno je radnicima Fabrike keksa Medela u Vrbasu, koja je u vlasništvu komapnije Invej iz Zemuna, ali poslovodstvo Medele odbilo je da da izjavu o tome. Dvadesetak zaposlenih u Trivit mlinu, u vlasništvu Inveja u Vrbasu, obavešteno je da treba da pređu na rad u Medelu. Ovi radnici su tada rekli novinarima da im je zaprećeno da će dobiti otkaze ukoliko ne potpišu rešenja o prelasku u Medelu.

Iskorak u organizovanijem suprotstavljanju samovolji kapitalista pokazali su radnici vrbaške uljare Vital. Posle privatizacije ove fabrike, čiji je vlasnik postao, kako je već pomenuto, jedan od poznatijih kapitalista i mafijaša u Srbiji, Predrag Ranković Peconi, usledila su stalna zastrašivanja i šikaniranja radnika. Broj radnika se stalno smanjivao, da bi pre mesec dana usledilo otkaz za 250 radnika. Radnici su, posle početnih protesta iz sredine novembra, odgovrili na ove atake jednim masovnijim i snažnijim protestom, održanom 25. novembra. Oni su svoj protest protiv otkaza i izbacivanja na ulicu usmerili u pravcu povezivanja svih radnika u Vrbasu. Na protestu koji je održan u centru grada okupilo se nekoliko stotina radnika, i to, ne samo onih radnika koji su su direktno pogođeni banditskim potezima države i kapitalista, već i onih koji su trenutno zaposleni ali su spremni da pokažu radničku solidarnost, svesni da je i njihov položaj sve gori i neizvesniji. Posle ovog protesta vlasnik fabrike je napravio korak unazad i pristao da ispuni pojedine zahteve radnika, pristajući da im isplati odmah pripadajuće naknade zbog otkaza, a koje je namervao da isplaćuje u više rata.  

Partija rada je dala podršku radnicima na ovom protestu, pozivajući ih da svoje proteste ne vode u okviru jedne fabrike i povodom jednog slučaja, već da se organizuju, i solidarno pružaju otpor naletima kapitalista i državne mafije kojih će biti sve više.

 

2.

 

Svetska ekonomska kriza i perspektiva kraja kapitalizma


Kriza koja  dramatično potresa svetsko finansijsko tržište, i koja nastavlja da se produbljuje prenoseći se na realni sektor, donosi uslove za jačanje i razvoj klasne borbe.

Po svom obimu, ova kriza podseća na one koje su izbile 1929. i 1974. godine. Za razliku od finansijskih potresa koji su se dešavali na vrhuncu dominacije neoliberalizma tokom devedesetih i tada pogađali samo zemlje kapitalističke periferije, današnji krah je započeo u samom centru kapitalističkog sistema, odakle se proširio do globalnih razmera. Aktuelna kriza, koja je posledica rasula koje je godinu dana ranije zavladalo američkim tržištem hipotekartnih kredita, izazvala je toliku paniku, da i ozloglašeni desničarski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija, pozivaju na preispitivanje neoliberalne politike poverenja u moć tržišta da samo sebe reguliše. Na zaokret u globalnoj ekonomskoj politici još više ukazuju mere državne intervencije bez presedana, poput nacionalizacije velikih banaka i osiguravajućih kuća, koja se u Sjedinjenim Američkim Državama sprovodi u cilju spasavanja finansijskog sektora.

Već prvi refleks panike naveo je buržoaske novinare i političare da se naglo sete analiza protivrečnosti kapitalizma, koje je u Kapitalu razvio Karl Marks. Naravno, najveći broj njih se, poput nemačkog ministra finansija, zadržao samo na tome da dâ uzgredan komentar o destruktivnosti ljudske pohlepe i pomene kako „neki delovi Marksove teorije i nisu tako pogrešni“. Nasuprot takvom površnom pristupu, stvarni cilj kritike koju je Marks formulisao još pre uspona imperijalističke faze kapitalizma u poslednjim decenijama XIX veka, bio je da se ukaže na dugoročnu neodrživost načina proizvodnje koji je usmeren isključivo na stvaranje viška vrednosti.

„Periodično obezvređivanje postojećeg kapitala, koje je imanentno sredstvo kapitalističkog načina proizvodnje za zadržavanje pada profitne stope i za ubrzavanje akumulacije kapital-vrednosti stvaranjem novog kapitala, narušava date odnose u kojima se zbiva prometni i reprodukcioni proces kapitala, i zato je praćeno iznenadnim zastojima i krizama procesa proizvodnje“, piše u trećem tomu Marksovog Kapitala. Ali se Marks ne zadržava samo na takvom konstatovanju ekonomske zakonitosti kapitalizma, već razmatranje pojave krize smešta u širu perspektivu istorijskih ograničenja tog sistema: „Prava granica kapitalističke proizvodnje jeste sâm kapital, jeste to što se kapital i samooplođavanje njegove vrednosti ispoljava kao polazna i završna tačka, kao pobuda i svrha proizvodnje; što je proizvodnja samo proizvodnja za kapital, a ne obrnuto, da su sredstva za proizvodnju prosto sredstva za sve šire razvijanje životnog procesa za društvo proizvođača. Zbog toga granice u kojima se jedino može kretati održanje i oplođavanje kapital-vrednosti, koje počiva na eksproprijaciji i osiromašivanju velike mase proizvođača, te granice stalno dolaze u protivrečje s metodima proizvodnje koje kapital mora da upotrebi u svoju svrhu, i koji guraju na neograničeno uvećanje proizvodnje, na proizvodnju kao samocilj, na bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga rada. Sredstvo – bezuslovni razvitak društvenih proizvodnih snaga – dolazi u neprekidni sukob sa ograničenom svrhom, oplođavanjem vrednosti postojećeg kapitala“.

Aktuelna kriza zaoštrava i čini vidljivijim postojeće sukobe između onih koji žive od svog rada i kapitalista koji ih eksploatišu. Vladajuće klase ne kriju nameru da teret krize prebace na radništvo i široke slojeve neprivilegovanih. Talasi otpuštanja, rast troškova života, zamrzavanje plata i „stezanje kaiša“, pokazuju kakva je defanzivna taktika kapitala. S druge strane, ugroženi radnici i radnice imaju prilike da se organizuju u otporu prema otpuštanju, prema smanjivanju plata i poskupljenjima, i da razviju mehanizme borbene klasne solidarnosti koji bi mogli da predstavljaju ozbiljan izazov vladajućem poretku.

Dugotrajna strukturalna kriza, poput one iz tridesetih godina XX veka, suočava kapitalistički sistem s razvojem antiimperijalističke borbe, koja dobija opšti karakter, a otpor s periferije sistema povećava i mogućnosti jačanja međuimperijalističkih sukoba. Takođe postoji i opasnost od jačanja fašizma tamo gde se kapitalisti osećaju nesposobni da organizovano radničko nezadovoljstvo suzbijaju drugim sredstvima, poput kontrolisanja putem korumpiranih sindikata i uvlačenja u „socijalni pakt“.

Krize u kapitalizmu, u principu, obezbeđuju perspektivu nove ekspanzije, jer čine pretpostavku dalje akumulacije kapitala. Međutim, to je samo jedna dimenzija ovog problema političke ekonomije. Marksova teorija predviđa da kapitalizam mora propasti zbog svojih protivrečnosti. Ali, pošto – po Marksovim rečima – ljudi sami stvaraju svoju istoriju, tako se ni do sloma kapitalizma ne dolazi automatizmom ekonomske nužnosti proširene negativne reprodukcije i dovođenja do nemogućnosti akumulacije, već putem proleterske revolucije, koja predstavlja pravu istorijsku granicu kapitalističkog načina proizvodnje.

S takvim saznanjem, kao imperativ se nameće rad na jačanju organizovanih revolucionarnih snaga i sistematsko razvijanje masovnog pokreta koji bi kao cilj imao uspostavljanje vlasti najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju. Potrebno je osposobiti revolucionarni pokret za delovanje u pravom momentu, jer u razvijenom kapitalizmu svaka velika kriza može da izraste u krajnju krizu, da dovede do sloma kapitalizma i ostvarivanja humanijeg, komunističkog društva.

 

3.

 

Solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj


Još jednom je buržoaska demokratija pokazala svoje pravo lice u Grčkoj. Šestog decembra policija je ubila šesnaestogodišnjeg Aleksandrosa Andreasa Grioropulosa u Atini. Taj čin ubistva ukazao je da buržoazija ne samo da atakuje na demokratska prava i slobode, nego ne preza ni od toga da na ulicama otvoreno ubija sinove i kćeri naroda.

Zajedno s produbljivanjem ekonomske krize, nastaviće da raste i represija svake vrste usmerena protiv radništva. Ipak, hrabri narod Grčke nije ćutke pristao na policijsko ubistvo, a grčki levičarski pokret je hitro i borbeno odgovorio na policijski teror, zahtevajući ostavku vlade. Protestne akcije su organizovane širom zemlje, te i dalje uzimaju maha. Radničke mase i mladi antifašisti hrabro su izašli na ulice, vladine zgrade i policijske stanice su napadnute, a univerziteti i škole su zauzeti.

Ovi događaji koji u Grčkoj traju već danima, ne mogu se smatrati pukim neredima koji su izraz reakcije na ubistvo koje je počinila policija. Oni imaju karakter širokog narodnog revolta protiv brojnih zločina buržoaske države.

Osuđujemo represiju krvavog ražima i izražavamo solidarnost s pobunjenim narodnim masama u Grčkoj.

 

Bulletin International

septembar 2008.

 

1.

 

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji ratifikovan je u Skupštini Srbije 9. septembra. Bez obzira na teškoće koje režim u Srbiji ima u odnosu s EU povodom ispunjavanja svojih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine, snage orijentisane prema evro-atlantskim integracijama potvrdile su da su ostvarile hegemoniju. Još od proglašenja kosovske nezavisnosti u februaru, nosioci agresivnog srpskog nacionalizma nalaze se u defanzivi, a njihova taktika se pokazuje neuspešnom na parlamentarnim izborima, u pregovorima oko formiranje republičke vlade i lokalne uprave u Beogradu, kao i u događajima povodom hapšenja i izručenja Radovana Karadžića. Režim koji sebe naziva "vladom levog centra" ili "proevropskom socijalno odgovornom vladom", kojim dominira Demokratska stranka uz pomoć Socijalističke partije Srbije, sve više učvršćuje svoje pozicije osloncem na vojnu i političku moć američkih i evropskih imperijalista, uz izvesne ustupke ruskom imperijalizmu, poput onih vezanih za gasni aranžman i prodaju nacionalne naftne industrije.

Politička grupacija koja je glumila opoziciju bučnom proruskom retorikom i ostrašćenim pozivima na očuvanje Kosova u sastavu Srbije, sada se nalazi u potpunom rasulu. Do skora vladajuća, Demokratska stranka Srbije ozbiljno se osipa, a Srpska radikalna stranka, koja je predstavljala pojedinačno najveću parlamentarnu partiju, doživela je rascep u kojem je ostala bez dugogodišnjeg lidera, tako da je doveden u pitanje i njen politički opstanak. U situaciji u kojoj marionete zapadnog imperijalizma mogu neometano da forsiraju neoliberalne mere koje im diktira EU, a deo masa koji je bio zaveden nacionalizmom proživljava duboko razočaranje u politiku za koju su mislili da je alternativa tim procesima, jasno je da raste potreba za stvaranjem istinske opozicione političke snage.

Srbiji je potrebna politička opozicija koja će umeti da artikuliše otpor naroda vladavini tajkuna i tranzicionom kapitalističkom teroru. Preduslov za njeno izrastanje je jačanje političkih snaga koje se jasno zalažu za borbu protiv kapitalističkih društvenih odnosa i protiv imperijalističkog porobljavanja balkanskih i drugih naroda, a koje se snažno distanciraju od nacionalizma kao buržoaske ideologije kojom je pasivizirana radnička klasa. Partija rada će nastojati da da svoj doprinos takvom razvoju u ovom odlučujućem momentu.

 

2.

 

Neoliberalna diktaura koja nastoji da se učvrsti u Srbiji, sprovodi bezgranično tlačenje narodnih masa radi ostvarenja interesa kapitalističke klase u zemlji i multinacionalnog kapitala. Danas u Srbiji radni dan retko traje osam sati, a češće je reč o deset, dvanaest, pa i šesnaest radnih sati. Borba za "tri osmice" koju je radnička klasa vodila od XIX veka, i koja je doprinela boljim uslovima života i rada tokom XX veka, ponovo je postala aktuelna. Masovni rad na crno, kao i sve bezočnija praksa prekevrmenog rada koji se ne plaća, predstavljaju sastavni deo ekonomije zemalja u tzv. tranziciji. Kapitalistički odnosi su i na makroekonomskom i širedruštvenom planu doveli do pogoršanja. Primer za to je dužnička kriza se prolongira. Umesto 16 milijardi dolara, koliko je dugovala bivša Jugoslavija pred raspad, novonastale države duguju ukupno 94,8 milijardi evra (Hrvatska prednjači sa 35,3 milijarde evra, a sledi je Srbija sa dugom od 18, 6 milijardi evra).
Međutim, kriza sa kojom se suočava svetska kapitalistička privreda, i politička kriza Evropske unije čine da neoliberalna diktatura u Srbiji i drugim zemljam bivše Jugoslavije ne može da nameće narodnim masama svoja pravila onim tempom kojim bi marionete krupnog kapitala želele, što otvara mogućnost za jačanja klasnog otpora. 
Afirmacija snaga koje će se suprotstaviti kapitalističkom divljanju, neophodna je radi budućnosti svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Jačanje svesnog otpora kapitalizmu među masama, omogućiće razvoj onih snaga koje će stvoriti privredne, društvene i političke uslove za nezavisnost od imperijalista i ravnomeran regionalni razvoj.

 

3.

 

Sukobi koji su se u avgustu odigrali u Gruziji pokazuju da svetske imperijalističke sile sve više pokazuju tendenciju otvorenog međusobnog sukobljavanja. Zapadni imeprijalisti, organizovani u okviru NATO, su zbog svoje potrebe za globalnom dominacijom posle kraja tzv. hladnog rata, stigli do samih granica Rusije i direktno zapretili njenim komadanjem, s ciljem da se domognu ogromnih prirodnih resursa. S druge strane, ruski imperijalizam se oporavio posle krize iz devedesetih, znatno je vojno i ekonomski ojačao, i nastoji da agresivno potvrdi svoj međunarodni prestiž. Borbu za prevlast na Kavkazu  i za resurse oko Kaspijskog jezera više nije moguće voditi samo kapitalističkim ekonomskim merama, već je za to potrebna i upotreba vojne sile. Mali narodi poput Gruzina, Oseta, Abhaza, Jermena, Azera i ostalih u kavkaskom i crnomorskom regionu su, za sada, samo pioni u rukama imperijalista. U sukobljavanju imeprijalista u ovm delu sveta  sve veći značaj imaju i regionalne sile poput Turske i Irana. Međutim, imperijalisti su suočeni sa ozbiljim problemima nedostatka ljudskih resursa za spovođenje svojih planova. Zato treba očekivati i njihova nastojanja da u narednom periodu mobilišu mase pomoću opsežne ratnohuškačke propagande. Otpor imperijalistima u njihovom pohodu protiv naroda sveta, bilo da se radi o SAD, EU, Rusiji ili onima koji nastoje da zaigraju ozbiljniju imperijalnu ulogu, poput Kine, Turske, Irana i Japana, jeste ona linija koja će jasno deliti istinske revolucionare od običnih brbljivaca i poslušnika koji se izjašnjavaju za podršku pojedinim imperijalistima. Partija rada čvrsto stoji na istim onim principima na kojima su pred Prvi svetski rat stajali boljševici predvođeni Lenjinom, kao i srpske socijaldemokrate, koji su se odlučno protivili ratnohuškačkoj politici u svojim zemljama.  

Rat imperijalizma protiv naroda sveta se zaustavlja ratom naroda sveta za rušenje imeprijalizma.

 

4.

 

Borbe u Turskoj i situacija sa klasnom borbom u Grčkoj su samo izraz dugogodišnjih kriza u kojima se ova društva nalaze. Drugarice i drugovi kurdskog gerilskog pokreta koji  herojski pružaju otpor turskim  vojnim akcijama  su dokaz da se ne može pobediti narod koji se bori za svoju slobodu.

Isto tako, borba  turskih partizana, i otpor koji se provodi po gradovima i zatvorima tog fašističkog režima, zaloga su da će njihovim primerom krenuti i ostale potlačene mase u Turskoj  i da će se voditi aktivnija klasna borba i drugim balkanskim zemljama. Najnovije i sve masovnije i radikalnije demonstracije radnika i studenata u Grčkoj su samo potvrda gore iznesenih stavova. 

Za anitimerijalistički pokret otpora na Balkanu!

Za socijalističku zajednicu balkanskih naroda!

 

 

Bulletin International

jun 2008.

 

1.

 

Gladnih usta sve više 

Kretanja na tržištu ukazuju da će ovogodišnja stopa inflacije biti dvocifrena, a očekuju se i značajna poskupljenja proizvoda. To znači da narodne mase u Srbije treba da budu spremne na još jednu godinu kupovne nesigurnosti zbog rasta cena, pogotovo kad je reč prehrambenim proizvodima. U prvom kvartalu ove godine ta očekivanja su i potvrđena.

Poskupljenje hleba je ipak jedan od najvećih udara na porodične prihode, jer je za veknu polovinom prošle godine trebalo izdvojiti 18 dinara, zatim 30 dinara a sada vekna košta 38 dinara. Pritom je prosečni porodični prihod lane iznosio oko 39.000 dinara, od čega je više od 40 odsto trošeno na kupovinu prehrambenih proizvoda, koji beleže i najveća poskupljenja. Zaposleni s nižim mesečnim platama (a oko 60% radnika prima plate manje od republičkog proseka) teško mogu da zadovolje osnovne životne potrebe. Najsiromašniji slojevi stanovništva u Srbiji se suočavaju s problemom gladi.

Rast cena hrane je u poslednjih godinu i po dana problem planetarnih razmera. Širom sveta oko 25 hiljada ljudi dnevno umire od gladi i drugih posledica siromaštva. Taj broj će se povećavati kako cene hrane budu rasle. Rast cena osnovnih namirnica na globalnom planu posledica je masovnog korišćenja useva za proizvodnju bio-goriva umesto za prehrambene svrhe, kao i nagomilavanjem zaliha u cilju kontrolisanja tržišta od strane najvećih svetskih agro-korporacija. Pitanje odgovornosti za pad životnog standarda većine stanovništva dobija značaj prvorazrednog političkog pitanja ne samo na nacionalnom, već i na svetskom nivou. Zato antikapitalistička borba postaje bazični preduslov opstanka, napretka i slobode za većinu čovečanstva.

 

2.

 

Beda parlamentarizma 

Tokom političkih igara oko formiranja vlade, nakon majskih parlamentarnih izbora, još jednom je obelodanjena sva beda  političkih stranaka, njihovih lidera i uopšte parlamentarizma u Srbiji. Poniženja koja građani trpe od ovih secikesa i ništarija svakodnevno se uvećavaju. I pored toga, većina naroda još uvek ima neku vrstu poverenja u njihova obećanja i gaji nekavu nadu u bolji život. Stoga je na izborima relativna većina birača iskazala podršku onima koji zagovaraju ulazak u Evropsku uniju. Na neki način, to je pokazalo da su masama u Srbiji  dosadile nacionalistička retorika i lažni patritorizam. Ali treba upozoriti i na drugu dimenziju problema. U većini evropskih zemalja globalna recesija uveliko uzima danak, a rastući talas nezadovoljstva pokušava se sprečiti pomoću širenja reakcionarne ideologije (rasizam i fašizam) i korišćenjem različitih mera unutrašnje i spoljne represije (policijski nadzor, imigraciona politika, „rat protiv terorizma“). Zbog toga je perspektiva Srbije sa njenim polukolonijalnim statusom, u Evropskoj uniji moguća jedino kroz jačanje njene funkcije priveska terorističkog i pljačkaškog sistema imperijalizma u borbi protiv naroda sveta.

Partija rada je u vreme parlamentarnih izbora u Srbiji, kao i tokom prvomajskih radničkih demonstracija, istakla parolu Jedino revolucijom jer smatra da ta parola treba da dopre do masa i  postane inspiracija u narednom periodu borbi za ostavrenje njihovih interesa. Te interese je moguće ostvariti jedino kroz solidarnost sa susednim narodima, kroz borbu za  stvaranje socijalističke zajednice balkanskih i evropskih naroda. Jasno je da će na tom putu Partiji rada i svim drugim progresivim snagama prepreku predstavljati sve buržoaske političke partije, čiji interesi diktiraju služenje krupnom kapitalu i podsticanje međunacionalne mržnje u regionu, bez obzira da li se izjašnjavaju kao „nacionalističke“ ili kao „demokratske“, i bez obzira da li će delovati u okvirima „nacionalne vlade“ ili „socijalno odgovorne pro-evropske vlade“.

 

3.

 

Crveni univerzitet „Karl Marks“


Univerzitet i studenti često su bili značajno uključeni u političke turbulencije tokom 1990-ih godina u Srbiji. Međutim, posle smene režima 2000. godine, vlast od njih očekuje da prihvate dvostruku ulogu u fazi ubrzane integracije zemlje u zapadnoevropske privredne i političke tokove. S jedne strane, akademskoj sredini dodeljena je autonomija bavljenja svojim partikularnim operativnim problemima, kao što su reforma univerziteta i dovijanje za preživljavanjem u tržišnim uslovima, čime je suštinski depolitizovana i lišena prerogativa jednog od nosilaca javne kritike društveno-političkog života, kojima se isticala u odlučnim momentima borbe s Miloševićevim režimom. Na drugoj strani, pak, stajala su očekivanja da, tako tretirani studenti i univerzitet, u skladu sa svojom intelektualnom strukturom treba da predstavljaju rezervoar vitalnih, kvalifikovanih i kompetitivnih slojeva koji će podržati projekat društvene transformacije, zasnovan na načelima političko-ekonomskog liberalizma. Pasiviziranost koja je karakterisala takvo stanje „kraja istorije“ na univerzitetima u Srbiji prvi put je ozbiljnije prekinuta studentskim protestima koji su u Beogradu izbili u jesen 2006. godine, a koji su imali eksplicitno socijalni karakter, i ostali upamćeni po parolama „Dole školarine!“ i „Znanje nije roba!“.

 Budući da se već najavljuju nove studentske borbe protiv visokih školarina i socijalne marginalizovanosti, ima smisla podsetiti se na to da se ovih dana obeležava četrdeseta godišnjica od demonstracija 1968. godine. Juna 1968. godine, kada se studentska pobuna širila u svetskim razmerama, beogradski studenti i studentkinje, posle prvih sukoba s policijom kod Studentskog grada, zauzeli su Filozofski fakultet u Beogradu, praveći od njega epicentar kritike raslojavanja u jugoslovenskom društvu, reagujući na posledice tržišnih reformi 1965. godine. Taj protest, koji se ubrzo proširio i na ostale univerzitetske centre u Jugoslaviji, zasnivao se na kritici birokratske uzurpacije društvene moći i traženju istinski socijalističkih solucija, a posebno je ukazivao na zatvorenost univerziteta za decu radničkog i seljačkog porekla, kao i na siromašenje studenata i univerziteta usled prevage tržišno-ekonomske orijentacije u društvenim odnosima. Studentski zahtevi kretali su se tragom izrazito socijalističkog i revolucionarnog programa: svesno ovladavanje zakonom vrednosti nasuprot tržišnoj stihiji; javna demokratska kontrola organa na vlasti i sredstava masovnog komuniciranja nasuprot birokratsko-etatističkom voluntarizmu i manipulaciji; jednakost na temelju društvene svojine i raspodele prema radu nasuprot obnavljanju kapital-odnosa i bogaćenja mimo rada; uspostavljanje vlasti radničke klase na svim nivoima društva nasuprot sužavanju radničkog samoupravljanja na fabrički krug; radničko-klasno ustrojstvo obrazovnog sistema nasuprot njegovom građanskom karakteru. Na beogradskom Filozofskom fakultetu izvršeno je simboličko sažimanje studentskih zahteva kojima je univerzalna lozinka Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ obojena crveno. Tako je na Filozofskom fakultetu 4. juna 1968. godine predloženo da se Beogradski univerzitet ubuduće zove – Crveni univerzitet „Karl Marks“.

 

 

 

 

Bulletin International

mart 2008.

 

1.

 

Režim u Srbiji najavio je “kraj procesa tranzicije”. Nadležni za probleme zapošljavanja u Ministarstvu ekonomije naveli su kako se do kraja godine očekuje preokret u trendu zapošljavanja, i to pre svega zahvaljujući tome što više neće biti velikih otpuštanja, jer je privatizacija gotovo potpuno okončana i nema više mnogo velikih preduzeća za prodaju. Takođe su trijumfalno najavili otvaranje 70.000 radnih mesta, dok su milionsku nezaposlenost prikrili “novom metodologijom” ankete o radnoj snazi, prema kojoj nema više od 585.000 nezaposlenih (stopa nezaposlenosti 18,8%). Bez obzira na taj optimizam, priznaje se da je struktura nezaposlenih nepovoljna, jer je sve više starijih koji ostaju bez posla. S druge strane, svaki optimizam splašnjava kada se uzme u obzir da je oko polovine mladih nezaposleno. Ali ni perspektiva zaposlenih nije svetla u situaciji kada marionetski režim sistematski srozava radnička prava, produžava radni vek i onemogućava rast realnih nadnica, kako bi obezbedio što povoljnije “uslove investiranja” za strane kapitalističke korporacije i domaće tajkune. Atomiziranost i apatija koji vladaju kako masom nezaposlenih, tako i sve ugroženijim radništvom u Srbiji, mogu se prevladati jedino ukazivanjem na nove perspektive klasne solidarnosti. Varljive nade u pokretanje vlastitog biznisa u malim i srednjim preduzećima pomoću otpremnine ili zanošenje radničkim akcionarstvom, treba prevazići realnim sagledavanjem činjenice da se kapitalizam ne može pripitomiti – naročito ne danas, u doba divljanja imperijalizma i opšte dominacije neoliberalnog ekonomskog modela. Mase nezaposlenih i obespravljenog radništva mogu svom prosperitetu da doprinesu jedino kroz organizovanje na klasnim osnovama i kroz razvoj političke snage koja ima za cilj uspostavljanje socijalističkih odnosa u društvu.

 

 

2.

 

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, režim u Srbiji nalazi se usred političke krize. Režimske stranke sve otvorenije iskazuju privrženost različitim imperijalističkim metropolama (EU i Rusiji), tako da se zaoštrava njihov međusobni sukob oko sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Bez obzira na dubinu krize unutar vladajuće koalicije, ona se trudi da obavlja svoj prioritetni zadatak, a to je proces privatizacije. Tako je na telefonskoj sednici Vlade Srbije doneta odluka o prodaju RTB Bor. Još se nije slegla prašina koju je srpska vlada podigla organizovanjem mitinga protiv nezavisnosti Kosova, 21. februara u Beogradu. Demoliranje nekoliko ambasada i drugih objekata koji su od strane nekih grupa fudbalskih navijača bili shvaćeni kao simbol zapadnih sila, dodatno je zaoštrilo konflikte unutar vladajuće koalicije i zakomplikovalo odnose srpske vlade s vladama pojedinih evropskih zemalja i SAD. Pokušaj proizvodnje atmosfere linča, odnosno proganjanja svih onih koji ne smatraju da je “Kosovo srce Srbije”, privremeno je osnažio pozicije postojećih fašističkih grupa. Samo proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara, režirano je na takav način, da je jasno kako vladajuća klika u Prištini nastoji da mase na Kosovu još snažnije potčini uticaju imperijalističkih okupatora. Nezavisnost nije ostvarena, jer je otpočela primena Ahtisarijevog plana koji predviđa dominaciju struktura EU i NATO nad Kosovom, čime nastavljaju da se ugrožavaju demokratska prava naroda Kosova. Istovremeno, zvanična Srbija nastoji da dodatno izmanipuliše srpsko stanovništvo na Kosovu, dozirajući nasilne ispade i aktivirajući planove faktičke podele Kosova. U samoj Srbiji podstiče se najprimitivniji šovinizam, poput organizovanog bojkota preostalih albanskih pekara u Somboru i drugim mestima. Trenutna situacija ne pruža neposrednu perspektivu onim snagama koje smatraju da je neophodno graditi prijateljstvo među srpskim i albanskim narodom, kako bi se ojačao balkanski front otpora imperijalizmu. Ali strpljiv rad na organizovanju takvih snaga ostaje jedini put ka izgradnji zajednice ravnopravnih i slobodnih naroda na Balkanu i jačanje zajedničke borbe za društvo bez eksploatacije i ugnjetavanja.

 

3.

 

Imperijalizam pojačava svoju agresivnu politiku, ostvarujući je preko svojih najvernijih saveznika na različitim delovima sveta. Turska armija je krajem februara izvršila opsežnu ofanzivu na baze PKK u iračkom delu Kurdistana. Više hiljada vojnika bilo je angažovano u toj operaciji, a napadnuta teritorija bila je žestoko bombardovana. Uprkos tome, zvanična Turska je povukla svoje trupe, nezavisno od sugestija SAD, a portparol PKK je podneo izveštaj o pretrpljenim žrtvama i proglasio pobedu. Izraelske trupe izvršile su početkom marta težak napad na jedan izbeglički logor i druge ciljeve u pojasu Gaze. Tom prilikom je stradalo više od stotinu Palestinaca, uglavnom civila. Ta agresija pokrenula je talas masovnih protesta u Nablusu, Ramali i Vitlejemu. U Latinskoj Americi imperijalisti nastoje da posle dužeg vremena agresivnim putem preuzmu inicijativu. Snage kolumbijskog režima su početkom marta izvele akciju bombardovanja položaja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC) na teritoriji Ekvadora. Tom prilikom je ubijen i Raul Rejes, jedan od komandanata FARC-a. Kao odgovor na tu agresiju, Ekvador i Venecuela rasporedile su trupe duž granice s Kolumbijom. Jačanje revolucionarnog antiimperijalističkog pokreta širom sveta biće adekvatan odgovor i na ovu podlu ofanzivu SAD i njenih satelita.

 

 

 

Bulletin International

decembar 2007.

 

1.

 

Dok se bliži najavljivano “konačno” rešenje statusa Kosova, mase u Srbiji i na Kosovu ne pokazuju mnogo interesovanje za ovo pitanje. Nespremnost masa u Srbiji da idu u novi rat, kao i pokazana nezainteresovanih albanskih masa na Kosovu da učetvuju na parlamentrnim izborima, otkriva šta oni misle o  političkim elitama u Srbiji i na Kosovu. Međutim, ove elite  koriste nerešeno “pitanje Kosova” kao pogodan uslov za svoje održanje na vlasti, stalno propagandno podgrevajući ovo pitanje, predstavljajući ga kao sudbonosno za život celog naroda. Kao marionete i sredstvo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila, ovi tlačitelji naroda se utrkuju da udovolje interesima svojih nalogodavcima. Američki, evropski i ruski imperijalisti skinuli su humanističke maske i sada otvoreno huškaju srpski i albanski narod, radi ostvarenja svojih interesa, odnosno interesa multinacionalnog kapitala. PR, koja je uvek bila na strani prvedne borbe albanskog naroda za nacionalno oslobođenje i podržavala njihovo pravo na samopredeljenje, smatra da albanske i srpske mase treba da kažu odlučno NE imperijalistima i NATO okupatorima.     

 

Za mir između srpskog i albanskog naroda!

Za slobodno i nezavisno Kosovo!

Za slobodnu i nezavisnu Srbiju!

Živela zajednicu balkanskih naroda!

Živeo otpor imperijalističkoj okupaciji Balkana!

 

 

2.

 

Narodne mase u Srbiji sve manje su zainteresovane za parlamentarni politički brlog i inscenirane sukobe između različitih struja političke vrhuške, bez obzira na prenaduvanu medijsku pažnju koja im se posvećuje. Početak serije štrajkova samo je najava jedne drugačije političke scene u Srbiji. Sve je jasnije da je u Srbiji istorijski prevaziđena politička podela na “konzervativno-patriotski” blok i “reformsko-demokratski” blok, zaostala iz devedesetih godina. Sve se jasnije ocrtavaju konture nove podele – podele između vladajuće, kapitalističke, osione i pljačkaške Srbije i Srbije obespravljnih i siromašnih. I dok “patriotski” i “reformski” stranački blokovi mogu da egzistiraju jedan pored drugog, uživajući u raznim koalicionim pogodbama i političkoj trgovini, uz punjenje sopstvenih džepova od tzv. tranzicionih pogodnosti, nastojeći da malim parama  kupe socijalni mir, dotle obespravljena Srbija polako ali sigurno počinje da izražava svoje nepristajanje na neslobodu, bedu, poniženje i pljačku koju sprovode ove kapitalističke klike. Javlja se svest da je samo rušenje poretka i uništenje političke i kapitalističke elite u Srbiji uslov za normalan život najširim masama. Čak je i anketa koju je sprovela međunarodna kapitalistička marketinška agencija “Gallup International” pokazala da se ispitanici iz Srbije za revolucionarnu akciju kojom bi se društvo korenito promenilo izjašnjavaju u procentu koji je najviši u Evropi (21%). Međutim, za sada nema jačeg političkog subjekta koji bi to prigušeno narodno nezadovoljstvo mogao da pretoči u snagu koja bi srušila sadašnji poredak. I zato je  ponovno afirmisanje parole “Jedino revolucijom!” – čin koji istorijske okolnosti diktiraju najsvesnijim delova društva u Srbiji. Korumprirani poredak koji nije u stanju, niti želi, da svim pripadnicima društva omogući da imaju posao, stan, besplatno školovanje i lečenje, treba nemilosrdno rušiti. “Jedino revolucijom” je politički put kojim se uspostavlja vlast najširih slojeva nad sredstvima za proizvodnju, a ujedno i način kojim se prevazilaze podele i mržnja koja je posejana među narodima na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana.

 

3.

 

Pitanje koje je danas potrebno postaviti nije da li u Srbiji ima ili nema fašizma, već na koji način se treba suprotstaviti fašizmu. PR i ostale snage revolucinarne levica su 7. oktobra pokazale u Novom Sadu da se fašizmu mora suprotavljati direktno i svim sredstvima, jer se ne radi o jednoj od mnogobrojnih pojava na političkoj sceni, već o sitemu koji se uspostavlja. Reč je o sistemu u kojem će krupni kapital, kao apsolutni vladar Srbije, fašističkim bandama i žandarmerijskim batinašima braniti poredak od  narodnih masa. Ćutanje i sklanjanje pred naletom fašizma, samo ohrabruje ove bande da gaze  “nesrbe”, “cigane”, “jevreje”, “šiptare”, “balije”, “ustaše”, “komunistički ološ”, “pedere”, “narkomane”, “sekte”, “izdajnike”... sve one koji drugačije misle. PR se zalaže da sve antifašističke snage u Srbiji grade politiku jedinstvenog fronta otpora fašizmu. Politiku koja se neće samo suprotstavljati nosiocima ispoljavanja fašizma po ulicama i drugim javnim mestima, već će se, pre svega, suprotstaviti onima koji organizuju, finansiraju i podržavaju uspostavljanje fašizma. 

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

 

4.

 

U Sofiji je, 2. i 3. decembra 2007. godine, održana Druga konferencija komunističkih i radničkih partija Balkana. Na konferenciji su učestvovale partije i organizacije iz Bugarske, Grčke, Turske/Severnog Kurdistana i Srbije, i to: Bugarska radnička partija (komunista) i Pokret otpora “23. septembar” iz Bugarke, Komunistička organizacija Grčke (KOE), Marksističko-lenjinistička komunistička partija (MLKP) i Maoistička komunistička partija (MKP) iz Turske/Severnog Kurdistana i Partija rada iz Srbije. Predstavnici partija i organizacija koje su učestvovale u konferenciji raspravljali su o problemima s kojim se suočavamo na Balkanu i o načinima njihovog rešavanja, te doneli odluke o konkretnim merama za unapređenje borbe u narednom periodu. Postignuta je saglasnost povodom potrebe i važosti razvijanja prisnije saradnje i solidarnosti među komunističkim, revolucionarnim, progresivnim i antiimperijalističkim snagama balkanskih zemalja, kao i povodom potrebe za vođenjem regionalne antiimperijalističke borbe.

Konferencija je pozdravila i podržala štrajkove i druge oblike otpora koje radništvo i omladina balkanskih zemalja organizuju protiv imperijalističke agresije i neoliberalne politike. Zaključeno je da neposredni zadatak svih komunističkih, revolucionarnih i antiimperijalističkih snaga na Balkanu predstavlja borba protiv okupacije i hegemonije imperijalističkih sila u našem regionu, protiv imperijalističke agresije i okupacije u drugim delovima sveta, protiv rasizma i šovinizma koji se raspiruju među balkanskim narodima, kao i protiv kapitalističke eksploatacije i pljačke.

Konferencija je uputila podršku snagama koje se na Balkanu i u drugim delovima sveta suprotstavljaju imperijalizmu i vode revolucionarnu borbu protiv sistema eksploatacije i ugnjetavanja, i izrazila svoju solidarnost s njima.

Spremnost učesnica Balkanske konferencije da, i pored ideoloških razlika, grade jedinstvo u koordinaciji konkretnih aktivnosti regionalne borbe protiv imperijalizma i neoliberalne politike, putokaz je za sve deklarisane grupe revolucionarne levice u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije kako treba jačati antikapitalističko akciono jedinstvo.

 

Osnažimo antiimperijalističku borbu na Balkanu! 

 

 

 

Bulletin International

septembar 2007.

 

1.

 

Različiti sektori političke vrhuške u Srbiji, kao zastupnici stranih imperijalnih interesa - od SAD i EU, do Rusije - poslušnički su uključeni u nadmetanje imperijalista na Balkanu, bilo da se radi o političkim, vojnim ili ekonomskim interesima tih tlačitelja naroda sveta. Tako je zvanična politika vlade Srbije s jedne strane za ulazak u EU i NATO, uz pripremanje Vojske Srbije da  pomaže zločinačkom pohodu NATO-a po svetu, a s druge strane se šalju signali spremnosti na zadovoljavanje ruskih imperijalnih apetita. Stoga “tvrdi” stav Beograda po pitanju Kosova i izjave čelnika vlade da se na Kosovu stvara NATO država, nisu samo eho kolonijalnih aspiracija Beograda prema Kosovu, već i nastojanje da se igra na kartu suprotnosti među imperijlistima na prostoru Balkana. To je ujedno i trapavi pokušaj oživljavanja Miloševićeve spoljne politike.  Govori o protivljenju stvaranju NATO države na Kosovu, dok se aktivno radi i na stvaranju NATO države u Srbiji, predstavljaju izraz političkih sukoba u Srbiji , ali i licemerni politički manevar. Istovremeno je to i nastojanje proruskih snaga u Srbiji da još više ojačaju svoje pozicije i otežaju poziciju SAD na Balkanu. PR smatra da jedino odbacivanje kolonijalne politike Beograda prema Kosovu, za narod Srbije je prvi i istinski korak u oslobađanju od imperijalističke zavisnosti.     

 

Za mir među balkanskim narodima!

Za slobodno i nazavisno Kosovo!

Za slobodnu i nezavisnu Srbiju!

Ne imperijalističkim interesima!

Za antiimperijalistički pokret otpora!

Za Balkan bez NATO okupatora!

 

 

2.

 

Radnički protesti u Srbiji danas više liče na karavane očajnika koji prose milostinju ispred Vlade, nego na ozbiljnije proteste klasnog karaktera. To pokazuju i najnoviji protesti radnika iz Kragujevaca. Decenijsko tupljenje oštrice i dezorijentacija radničke klase, kao i njen trenutni poraz dolaze do punog izražaja. Sada malodušne radničke kolone predvode isluženi političari i korumpirani sindikalni lideri. Radnička klasa u Srbiji će biti na margini svih društvenih dešavanja ukoliko ne dođe do jasno postavljenog cilja, a to je: rušenje kapitalističkog društvenog poretka i uspostavljanje zajednice u kojoj će ekonomska ravnopravnost svih biti preduslov razvoja slobodnog društva. Najnovije poskupljenje hleba i ostalih životnih namirnica i sve veći nameti od strane države kao da nikoga ne dotiču.  Nova kapitalistička klasa je skinula rukavice, postajući sve pohlepnija i bezočnija.  Međutim i broj obespravljenih   iz dana u dan raste. To će dovesti da među obespravljenim Srbije , i pored sadašnje apatije, stasavaju pravi borici  koji će znati kako treba da se biju klasne bitke i ruši mrski poredak.

 

3.

 

U Hrvatskoj se zahuktava predizborna kampanja. Sav talog iz života parlamentarnih političkih stranaka isplivava na površinu i njime se zasipa javnost. Odjednom se pokazuje koliko je Hrvatska stvarno prezadužena i korumpirana zemlja, a lažno nacionalno kočoperenje topi se pred golim i surovim činjenicama realnog života hrvatskih masa.  Predstojeći izbori će pokazati da je nerealno očekivati da se na političkoj sceni pojave levičarske stranke koje će istinski zastupati interese hrvatskih masa. Zato je zadatak malobrojnih levičarskih grupa da pozivaju na bojkot izbora i aktivnom kampanjom ukazuju masama na svu besmisao buržoske parlamentarne demokratije. Time će one započeti stvaranje solidne okosnice za izgradnju revolucionarne partije.

 

4.

 

Sve učestaliji napadi na Rome, homoseksualce, “sekte” itd. i ravnodušnost skoro celokupnog društva na ove pojave samo je još jedan dokaz da u Srbiji imamo pogodnu klimu za fašističke juriše na one koji ne pripadaju “beloj Srbiji”. Fašisti su uvek bili rezerva kapitalizma i služili su da se uništi sve što je demokratsko i salobodoumno u nekom društvu. Jačanje modernog fašizma u celom svetu je samo polsedica nesposbnosti imperijalizma da razreši nagomilane probleme savremenog sveta. No njihovo jačanje u Srbiji proizilazi iz činjenice da nije došlo do obračuna sa hordama fašista iz prethodnog perioda, već su one normalizovane u “demokratskom poretku”, i što sadašnji centri moći u Srbiji vide u fašističkom ološu rezervu za očuvanje svoje moći i učvršćenje državnog poretka. Tolerantan stav i “mudro” ćutanje predstavnika režima, SPC i nove kapitalističke klase o svim ovim pojavama  samo ohrabruje razne fašističke grupe. Uostalom fašisti im obećavaju da će im čuvati njihovu moć, a komunisti da će ih lišiti njihove moći.

 

5.

 

Proces objedinjavanja revolucionarnih snaga na internacionalnom nivou je sve izraženiji. Posle velikih poraza koji su u drugoj polovini XX veka naneseni revolucionarnom pokretu skoro u celom svetu, poslednjih godina se javljaju naznake novog uzleta pokreta. Trenutni nivo izgrađenosti revolucionarnog subjekta u svetu ne odgovara stepenu globalnog otpora koji mase pružaju imperijalistima. Međutim, taj otpor pospešuje delatnost i međusobnu koordinaciju revolucionarnih partija. Tako je u Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, u Latinskoj Americi, a to se dešava i u Evropi, pa i na Balkanu. Većina marksističko-lenjinističkih partija i organizacija uveliko napušta sektaški pristup iz perioda oseke revolucionarnog pokreta, tako da počinju da se daju teorijski i praktični odgovori na pitanja koja postavlja aktuelna kriza kapitalizma. Stvaraju se uslovi za novi revolucionarni talas. Istorijski zadaci nameću levici prevazilaženje prazne nostalgije, zastarelih shvatanja i nekonstruktivnih ideoloških podela. Vreme je da internacionalno objedinjavanje proletarijata donese novi revolucionarni kvalitet.

 

 

 

Bulletin International

jun 2007.

 

1.

 

Pitanje položaja Kosova je postalo pitanje odmeravanja snaga među imperijalističkim silama. O tom pitanju odavno ne mogu da odlučuju marionetske vlasti u Beogradu i Prištini, već se samo podanički nadaju da će iz ovoga sukoba imperijalista profitirati i onda sebe proglasiti najboljim zaštitnikom nacionalnih interesa. Položaj masa u Srbiji i na Kosovu je takav da samo njihov otpor ovim marionetama i zajednička borba protiv imperijalista predstavlja put njihovog oslobođenja.

Živela slobodna i nezavisna Srbija!

Živelo slobodno i nezavisno Kosovo!

Živeo antiimperijalistički pokret otpora na Balkanu!

 

2.

 

U Srbiji je narod sa velikom dozom ravnodušnosti dočekao formiranje nove vlade. Jedan od razloga što narodne mase ne reaguju na ova dešavanja je i taj što kod njih izaziva gađenje pojava bilo kojih političara u javnosti, bilo da oni dolaze iz tzv. patriotskog ili tzv. reformskog bloka. Osionost  kojom ovi kleptomani i razbojnici nastupaju govori da, u ovom trenutku, kod njih ne postoji strah od pobune narodnih masa. I pored toga, oni ubrzano jačaju moć policije i ostalog državnog aparata kako bi osigurali nesmetanu pljačku prirodnih i industrijskih resursa, kao i obespravljenih radnika Srbije. Zato parola Jedino revolucijom! – iako trenutno ne odgovara odnosu klasnih snaga, podstiče mase ka jedinom i istorijski neminovnom razrešenju situacije - u pravcu rušenja uspostavljenog kapitalističkog poretka.

 

3.

 

Klerikalizacija društva u Srbiji dostigla je takav nivo kada nije dovoljna samo verbalna osuda ovog procesa, već se treba aktivnije suprotstaviti religioznim institucijama i primitivizmu koji one raspiruju. Religiozne institucije jesu političke institucije i zato ih treba tretirati kao i svakog drugog klasnog protivnika, tj. kao i svaku drugu rekcionarnu ideologiju, a isto tako treba se odnositi i prema njihovim predstavnicima. Talas novog konezervativizma koji je eskalirao u Rimokatoličkoj crkvi i koji nailazi na otpor kod samih katoličkih vernika, kao i sve otvoreniji sukobi dve struje u okviru Srpske pravoslavne crkve, a pogotovo fizički obračuni u Islamskoj verskoj zajednici, ohrabrujući su znakovi da će se bar jedan deo masa osloboditi opijuma ovih  prijatelja tame.

 

4.

 

Održavanje sastanka G-8 odigrava se po ustaljenoj proceduri. Prvo se naprave bunkeri okruženi kilometrima metalnih i žičanih ograda pod električnim naponom i video nadzorom, sa desetinama hiljada policajaca u okruženju. Onda se pojave na desetine hiljada demonstranata koji se sukobljavaju s policijom. Na kraju u bunkere dolaze vanzemaljci koji međusobno trguju moćima. Ovi skupovi najbolje oslikavaju današnji svet i odnose koji u njemu vladaju, i šta najšire mase misle o ovim svetskim diktatorima. Tendencija koja ima za cilj da se demonstracijama protiv G-8 nametne  jedan ustaljeni scenario, kao i karnevalski oblik protesta s druge strane, samo ide na ruku imperijalističkim moćnicima i globalističkim uništiteljima.

 

5.

 

Posle udara turskog režima na revolucionarnu MLKP, kada je pohapšeno preko sto njenih pripadnika i  medijskog hvalospeva da je MLKP uništena, ova partija je nastavila sa još organizovanijom borbom. To sve pokazuje da je MLKP uhvatila duboke korene u turskim masama. Jača i ostali revolucionarni pokret pokret u Tuskoj. Najnovije akcije gerilskih boraca TIKKO (Turska radničko-seljačka oslobodilačka armija), kao i solidarnost koju su pokazale druge revolucionarne partije prilikom herojske pogibije nekoliko boraca ovog pokreta, govori o postepenom objedinjavanju revolucionarnih snaga. Istovremeno je turska armija pokrenula ratne operacije na jugo-istoku zemlje s namerom da prodre i na teritoriju Iraka, kako bi suzbila sve jači  kurdski gerilski pokret. Iako  na teritoriji Kurdistana u Iraku može doći do sukoba američkih i turskih interese, armija Turske je dobila prećutnu saglasnost od SAD i NATO za planiranu akciju.

 

 

 

Bulletin International

april 2007.

 

1.

 

Imperijalističke igre oko Kosova se nastavlju. Nadmetanje SAD i Rusije, uz sekundiranje EU po ovom pitanju ima širi značaj od rešavanja problema između Srbije i Kosova i stabilnosti balkanskog regiona. Vrhuške u Srbiji i na Kosovu, trude se, kao i sve druge marionete, da što više udovolje zahtevima imperijalista, pretvarajući time Kosovo i Srbiju u obične “monete za potkusurivanje”. Nepostojanje jačih snaga u Srbiji koje bi podržale nezavisnost Kosova i slabost albanskih progresivnih snaga da u ovom trenutku povedu borbu protiv kosovske vrhuške i imperijalističkih okupatora, činiće pitanje Kosova i dalje otvorenim i gorućim. Problem Kosova i položaja albanskih masa na Balkanu sastavni je deo antiimperijalističke borbe svih naroda Balkana i samo zajednička borbe tih naroda dovodi do konačnog cilja – da balkanski narodi sami određuju način svog organizovanja i puteve svog razvoja.

Sloboda balkanskim narodima!

Za slobodno i nezavisno Kosovo!

Za balkanski pokret otpora!

Smrt NATO okupatoru!

 

2.

 

Posle potpunog poraza koji je radnička klasa u Srbiji doživela, pojava štrajkova glađu je potez očajnika, ali sve ćešći oblici ovog protesta i pokušaji radnika da na ovaj način ostvare svoja elementarna prava, kao i pojava da se na radničkim štrajkovima počinju okupljati i radnici drugih fabrika i iz drugih gradova Srbije, najava je odlučnijeg otpora neoliberalnom teroru i sve moćnijim tajkunima kao novim vlasnicima Srbije. Ovi štrajkovi glađu sve se češće završavaju i smrću radnika, što obavezuje radikalnu levicu Srbije da nikada ne zaboravi vapaje svojih klasnih drugova. A onima koji predenduju da budu neograničeni vlasnici Srbije – njene zemlje, prirodnog bogatstva, fabrika, njene sve brojnije sirotinje, informacija, prava i sloboda, treba poručiti: Radikalna levica Srbije nikada neće dozvoliti da kapitalisti umiru od gladi ispred fabrika koje su nekada bile proglašene njihovim vlasništvom.

 

3.

 

Studentski protesti ne jenjavaju. U Beograda je posle zahteva: Dole školarine! iznesen i stav: Znanje nije roba! Ovaj duboko socijalni poklič bio je nezamisliv pre samo par godina. Poraz nacionalističkog i konzervativnog mišljenja na univerzetima i prodor kritičke svesti iz sadašnje društvene učmalosti, predstavlja klicu jedne moderne levice koja neće robovati doktrinarnim shvatanjima prošlosti i koja će svoje delovanje temeljiti na radikalnom preispitivanju konkretne starnosti – u ovom slučaju su to bile školarine i primena Bolonjske deklaracije. Nesposobnost režima da stavi bunt studenata pod svoju kontrolu samo je dokaz ozbiljnosti i zrelosti svesti učesnika protesta. Međutim, ovom poletu studenstkog bunta preti opasnost od nedovoljne radikalizacije, stihijnosti i rasipanja energije bez ostvarenja konkretnih ciljeva. I pored toga, već sada ovi protesti predstavljaju nagoveštaj istorijskog preloma ka jednom drugačijem poimanju stvarnosti.

 

4.

 

Podsticana klerikalizacija društva u Srbiji od strane vlasti u poslednjih dvadeset godina je dostigla takav stepen da SPC danas ima ogromni uticaj u svim sferama društvenog života. No, zločinački poduhvat ove institucije nije se zvršio širenjem međunacionalne mržnje, amnestiranjem ovozemaljskih zločina njene pastve, dobijanjem niza privilegija koja je stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge građane, niti sticanjem pozamašnog bogatstva. Ovi mračnjaci su ispostavili i “zahtev” režimskoj vrhuški da budu više “pitani” prilikom kreiranju državne politike. Nastavak otvorene i ogoljene politizacije SPC, Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice, kao i sklop opštih društvenih okolnosti, nužno vodi i do podela i legalizacije sukoba u njima samima. To će samo pojačati agresivniji nastup ovih institucija u zatupljivanju svesti narodnih masa.

Religioznom mraku suprotstaviti i zrnce prosvećenosti akt je oslobođenja i uzdizanja ljudskosti.

 

5.

 

Pokušaji profašističkog režima u Turskoj da suzbije revolucionarni pokret u toj zemlji, uz pomoć vojnih instruktora SAD i policije EU, nije uspeo. I pored masovnih hapšenja i ubistava, revolucionarni pokret pokazuje znake jačanja. Ovome pogodije produbljivanje protivrečnosti turskog društva, a koje se manifestuju: u sve izraženijoj potrebi rešavanja kurdskog pitanja, sve većem uticaju procesa iz Iraka i regiona na dešavanja u zemlji, jačanju podela između sekularnog i islamiziranog dela društva, i sve žešćim klasnim sukobima. Revolucionarni pokret, koji je u prošlosti trpeo zbog sektaštva njegovih partija, polako se objedinjuje u jednistveni pokret, a što se vidi kroz sve češći i zajednički nastup najsnažnijih revolucionarnih partija . MLKP, DHKP-C, MKP i druge partije, oslonjene na bazu raznih frontovskih i sindikalnih organizacija, već sada predstavljaju snagu koja je sposobna ispisati novo poglavlje istorije, ne samo Turske, već i celog regiona.

 

 

 

Bulletin International

mart 2007.

 

1.

 

Situacija u Srbiji posle januarskih parlamentarnih izbora ukazuje na to da će i sledeća vlada, bez obzira kakvim stranačkim kombinacijama bude sastavljena, slediti politiku služenja interesima krupnog kapitala i imperijalista. Korišćenje pregovora o statusu Kosova za produžetak kolonizatorskih aspiracija Beograda ukazuje na težnju da se koriste suprotnosti između imperijalističkih sila u cilju osnaživanja pozicija srpskog režima. Dok vladajući političari uspevaju da koriste ostatke plitke nacionalističke demagogije, nesmetano će se nastaviti pljačka narodnog bogatstva. Najkrupniji domaći kapitalisti, čija je kriminalno stečena imovina legalizovana, koriste sve pogodnosti saradnje sa političkim krugovima, i ostvaruju čitave regionalne poslovne imperije. Svedočanstva o obimu korupcije i delovanju organizovanog kriminala izlaze na videlo skoro svakodnevno, ali bez značajnijih posledica.
Izlazak iz ovakvog stanja ne može se tražiti od parlamentarnih političkih partija, budući da ga one stvaraju i reprodukuju, već ga je moguće videti jedino u organizacionom jačanju snaga revolucionarnog pokreta.

 

 

2.

 

Brisel-Beograd-Priština je osovina koju žele da uspostave i ojačaju imperijalisti, a sve radi ostvarenje svojih regionalnih ciljeva. Zaposednuta teritorija Kosova i Srbije omogućava: jeftinu radnu snagu, priliku za pustošenje prirodnih resursa, nove kontigente toposvkog mesa za rat imeprijalista protiv naroda sveta, veće mogućnosti za suzbijanje narodnog otpora i branu pred izbijanjem klasnog rata na balkanskom području. Zato nikakav stvarni sukob i nije više moguć između režima u Beogradu i Prištini. Kolaboracionistički režimi su na zajedničkom zadatku služenja interesima imperijalista u pljački svoga naroda i u zajedničkom gušenju svakog otpora njihovoj profašističkoj politici. Otpor koji se javlja prema imperijalistima i kolaboracionistima na Kosovu je putokaz ostalim balkanskim narodima da ojačaju svoj otpor svetskom imerijalizmu.

 

 

3.

 

Najnoviji podaci o visokim stopama siromaštva u Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu i Bosni i Hercegovini prezentuju se samo kao statistički podaci bez ikakve naznake o uzrocima tog siromaštva i bede, ili se kao uzrok siromaštva označava nekakvo "prethodno stanje", a ide se čak dotle da se direktno optužuju siromašni za svoje siromaštvo. Svetski kapitalistički lideri licemerno proklamuju da im je jedan od ciljeva da iskorene siromaštvo u svetu. Radnicima, koji su brojčano najraspostranjeniji u ovoj populaciji siromašnih, brzo su se raspršili snovi o mogućnostima tzv. malog deoničarstva, odnosno narodnog kapitalizma. Sada se suočavju sa bedom, bez zaštite, bez posla ili sa jednom nogom izvan fabričkih kapija. Društvena struktura u kojoj se zaoštrava podela na biznismene, kriminalce i militarističke branitelje poretka s jedne strane i sirotinju (radnike, nezaposlene, seljake) s druge, surova je realnost nametnutih kapitalističkih odnosa. Sadašnji izlivi stihijnog nezadovoljstva koji se javljaju uporedo s dubokom rezignacijom, obeležavaju trenutnu situaciju današnjih gubitnika, koja će vrlo brzo prerasti u novi kvalitet iz koga će stasavati istinski borci za mnogo ozbiljnije oblike otpora.

 

 

4.

 

Pokušaji objedinjavanja tzv. levice u Hrvatskoj pred buduće parlamentarne izbore, odnosno pokušaji osvajanja praznog protora na levici u Srbiji od strane raznih minornih grupa i partija imaju tragikomične efekte. Ove snage, opterećene idejama koje su mešavina nostalgičnosti i najbljutavijeg revizionizma i reformizma (kao što je to slučaj u Hrvatskoj) ili istim takvim idejama pomešanim s nacionalizmom i konzervativizmom (u slučaju Srbije) samo su smetnja potlačenima da lakše prepoznaju stvarne neprijatelje i svoje mogućnosti za oslobođenje. Ovi tzv. komunisti, socijalisti ili kako se sve zovu, ne samo da su običan dekor već su i oruđe za zaštitu režima, jer služe kao efikasno propagandno sredstvo u odvraćanja od stvarne klasne borbe. Takva anemična i konzervativna levica jedan je od razloga što nosioci savremene fašističke idologije nalaze pogodno tle za delovanje u omladini.

 

5.

 

Hapšenja pripadnika Crvenih brigada i naznake novog talasa revolucionarne borbe u Italiji, poruka su masama gde leži osnova stvarne borbe za njihove interese, tako da sve više jača svest da ne postoje suštinske razlike između Berluskonijeve i Prodijeve Italije. Istovremeno,imperijalisti nastavljaju sa progonom i hapšenjima kurdskih i turskih revolucionara po mnogim gradovima Evrope. Ove sinhronizovane akcije imperijalista po Evropi, u kombinaciji sa akcijama koje se sprovode u Turskoj pod nadzorom i instrukcijama SAD, iziskuju odgvor u jačanju jedinstvenog fronta solidarnosti, internacionalizma i koordinirane borbe protiv imperijalista.

 

 

Bulletin International

januar 2007.

 

1.

 

Izbori u Srbiji samo su potvrdili zavisnost Srbije od imperijalizma i učvršćenje kapitalističkog poretka. Narodnim masama je propagandom nametnuta vizija mogućnosti da svoj socijalni položaj rešavaju kroz tzv. evropske integracije. Političke borbe oko sastavljanja nove vlada su samo redovna pojava svakog parlamentarizma, a one zamagljuju suštinu klasnih sukoba i udaljavaju narodne mase od borbe za ostvarenje svojih stvarnih interesa. Partija rada i ostale grupe koje su se svojim akcijama protivile izborima jasno su izrazile svoj cilj – rušenje kapitalističkog sistema.

 

 

2.

 

Izgradnja nove vojne baze u Italiji, gradnja odbrambenog štita u Češkoj, dodatno slanje trupa iz SAD i marionetskih zemalja u Irak i Avganistan, najbolje govori o tome da vojna mašinerija globalnog fašizma uveliko i sistematski spovodi pripreme za proširenje Trećeg svetskog rata protiv naroda sveta, s namerom da upotrebi i nuklerano oružje u strahu od narastajućeg otpora naroda sveta. Nepružanje opora ovom nametnutom ratu je izdaja revolucionarne borbe i pretvaranje u objektivnog savaznika globalnog fašizma.

 

 

3.

 

Rešavanje tzv. statusa Kosova je prilika imperijalistima da se još više učvrste na Balkanu, stavljajući i Beograd i Prištinu pod svoju kontrolu. Na putu svog nacionalnog i socijalnog oslobođenja albanske mase na Kosovu su počele prepoznavati svoje nove neprijatelje, pružajući im sve aktivniji otpor. Sve masovnije demonstracije i žešći sukobi sa okupatorskim trupama i marionetskom vladom će ujedno voditi i podizanju nivoa antiimperijalističkog otpora na Balkanu. Time će front revolucionarnme borbe u Turskoj dobiti novog savaznika, a nivo otpora u Grčkoj preći u novu fazu. Istovremeno je to i prilika da revolucionarne grupe u Bugarskoj i Srbiji počnu da vode aktivniju antiimperijalističku borbu.

 

 

4.

 

Sa potpunim porazom i razbijanjem radničke klase u Srbiji, prestala je i potreba za postojanjem sindikata, a koji su sve vreme bili u službi režima i buržoaskih partija. Ma kako se nazivali – Samostalni, Nezavisnost i slično, ovi sindikati nikad se nisu usudili da pređu kapije privatnih fabrika i uglavnom su formalno egzistirali u preostalim društvenim preduzećima kao “zaštitnici poštene privatizacije“ i u državnim institucijama. Njihova uloga u tupljenju klasne oštrice i atomiziranju radničkih zahteva nema više nikakav značaj za režim, pa više nema interesa ni za njihovim postojanjem. Nikakve sindikalne borbe oni u proteklom periodu nisu organizovali, a danas se izgubio i poslednji privid sindikalnog organizovanja. Stvaranje novih formi organizovanja, poput začetog Socijalnog fronta, a koji iz svog osnovnog cilja – potpunog oslobođenja eksploatisanih – izvodi sve svoje pojedinačne zahteve i prilagođava svoje akcije, jesu klice novih oblika borbe kojima treba da teže radnici, nezaposleni i svi drugi ugnjeteni slojevi.

 

 

5.

 

Dosledna borba organizacija žena u Srbiji protiv rata, nacionalizma, fašizma, patrijarhalnih odnosa i polnog ugnjetavanja odigrala je krupnu ulogu u širenju demokratske svesti kod narodnih masa. Međutim, ciljevi borbe polnog oslobođenja iziskuju i postavljanje većih zahteva i u pogledu klasnog oslobođenja. U suprotnom ove organizacije rizikuju da postanu dekor uspostavljenog kapitalističkog poretka.

 

 

 

Bulletin International

decembar 2006.

 

1.

 

Apstinencija kod narodnih masa, kao i nesposobnost buržoaskih partija da ih zainteresuju za predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji ujedno je i potvrda šta narodne mase misle o tim partijama i njihove neverice da im predstojeći izbori mogu doneti neko dobro. Za ove izbore su zainteresovane samo najuže partijske strukture, tajkuni, plaćenička i konzervativna inteligencija, nešto estrade i određeni broj mladih koji kroz podršku buržoaskim partijama misle da lakše obezbede sebi posao i karijeru. I dok je radništvo, potpuno razbijeno, dezorijentisano i neorganizovano, u proteklim godinama uglavnom glasalo za nacionalističke i profašističke partije, tj. za tzv. patriotski blok, sada je i kod njih u porastu uverenje da ih više nijedna partija ne može zaštititi od posledica surovog kapitalizma. Ovo stanje svakako će iskoristiti partije sadašnjeg režima i partije koje se zalažu za još snažniju neoliberalnu orijentaciju Srbije, kako bi učvrstile svoju vlast.

PR je zauzela stav da nije dovoljan samo bojkot predstojećih izbora, već treba buditi kod narodnih masa svest da je nužno suprotstavljati se svim buržoaskim partijama, pa i izborima koji su samo nagoveštaj većeg tlačenja, siromaštva i neslobode.

 

2.

 

Sve države nastale raspadom bivše Jugoslavije su stavljene pod NATO kontrolu i novonastali režimi se prosto utrkuju koji će vernije služiti interesima imperijalista. Aktuelno primanje Srbije, BiH  i Crne Gore u tzv. Partnerstvo za mir samo ubrzava procez okupacije celog Balkana. Obuka vojnika iz Srbije za odlazak u Avganistan, gde već vojnici iz Hrvatske sramotno sprovode globalni terorizam nad avganistanskim narodom, ubrzano se privodi kraju. Svi ovi vojnici su ne samo logistička podrška, već i strateška rezerva udarnim ešalonima masovnih ubica u Trećem svetskom ratu protiv naroda sveta. Tokom janura će kroz Srbiju proći prvi konvoj okupatorske NATO vojske. U ovom trenutku na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana ne postoji sila koja bi se mogla suprotstaviti ovim okupatorima, ali potreba da se ojača svest o protivljenju njihovom prisustvu, kao i slanju vojnika u službi globalnog fašizma, osnovni je zadatak svih revolucionarnih partija na Balkanu,  sve dok u narodnim masama ne naraste potreba za stvaranjem snažnijeg aniimperijalističkog pokreta. 

 

3.

 

Demonstracije kojе je krajem novembra u Prištini izveo pokret Samoopredeljenje predvođen Albinom Kurtijem pokazuje da је ovaj pokret na putu da postane istinski predstavnik narodnih masa Kosova. Nekoliko hiljada pristalica  pokreta, na protestu ispred vlade i sedišta UMNIK-a, izražavalo je jasno protivljenje stanju na Kosovu, napadajući sadašnju vladu, trežeći proglašenje nazavisnosti Kosova i odlazak trupa KFOR-a. Kamenovano je i crvenom farbom gađano sedište kosovske vlade i KFOR-a. Policija je uz upotrebu  suzavca razbila ovaj skup. Posle toga su usledila hapšenja organizatora i učesnika demonstracija. 

 

4.

 

U Turskoj se nastavlja fašistički policijski teror protiv revolucionara, formalno pokriven pozivanjem na novousvojeni Zakon protiv terorizma.

Nekoliko hiljada policajaca je 7. decembra u Istambulu ušla u radnička predgrađa i provalilo u središte lista “Marš”. Oni su kundacima razbili vrata redakcije lista, zaplenili opremu i pohapsili mnoge aktiviste. Revolucionari iz radničkih četvrti su odgovorili barikadama i sukobom sa policijom. Kamenjem i molotovljevim koktelima su uspeli da odbiju nekoliko napada policije koja je koristila suzavac i dimne bombe. Podršku ovim sukobima dali su i aktivisti MLKP, Partizana, Fronta za prava i slobodu, Socijalističke platforme ugnjetenih i drugih revolucionarnih orgnanizacija. Revolucionari su sa barikada poručili:

“Da živi revolucionarna solidarnost!” i “Okmejdani će biti grobnica fašizma!”. U Okmejdaniju, nepokorenom radničkom predgrađu, dogodio se 2000. godine do sada najveći sukob policije i revolucionara, kada je preko 8.000 policajaca napalo radničke barikade, pri čemu je ubijeno 28 revolucionara.

 

 

Bulletin International

novembar 2006.

 

1.

 

Posle nametanja novog ustava režim u Srbiji je raspisao parlamentarne izbore. Iako je narodnim masama jasna ova farsa od parlamentarizma, one ne vide alternativu koje bi im pomogla da izaću iz stanja u kome se nalaze. Kombinacijom širenja straha od destabilizacije regiona posle proglašenja nezavisnosti Kosova, i nuđenjem «blagostanja» putem tzv. evropske perspektive, sve političke stranke su u suštini već stavljenje u službu očuvanja uspostavljenog kapitalističkog poretka i služenju interesima svetskog kapitala.

Učvršenje državnog aparata i snaga koje mu služe - policije, vojske, državnih činovnika, religioznih institucija, profašističke inteligencije, kontrolisanih medija, finansijskih, obaveštajnih i poluvojnih institucija imperijalizma, dovoljni su da se ovim  izborima obezbedi nastavak novouspostavljenog oblika tlačenja naroda Srbiji. Na drugoj strani je i sve veća masa sirotinje i nazodovoljnih. To su uglavnom radnici i nezaposleni, koji nisu  organizovani, i koji mogu na izborima samo dati glas očajnika nekom iz široke lepeze ovih narodnih neprijatelja, ili  apstinirati od izbora.

U takvoj situaciji PR i ostale levičarske grupe će, bojkotujući izbore, pozivati narod Srbije da ne da glas ovim banditskim družinama ma kako se oni nazivali - SRS, SPS, DSS, DS.... Istovremeno će se nizom akcija  kod narodnih masa razvijati svest o mogućnosti alternative, odnosno da je nužno rušiti kapitalistički poredak koji im je doneo i novi oblik tlačenja  i da je moguće uspešno se suprotstavljati sistemu globalnog fašizma, što pokazuju narodi i revolucinarni pokret  širom svijeta.

 

2.

 

Opšta kriza kapitalizma primorava snage imperijalista da svoju rezervu potraže u novim formama fašizma. U većini evropskih zemalja fašističke grupe koje svoju ideologiju baziraju na uzorima iz razdoblja uoči Drugog svetskog rata danas otvoreno marširaju. Bez obzira na to što je među njima prisutno i deklarativno protivljenje globalizmu, savremeni procesi globalne fašizacije uspevaju da ih integrišu u redove svetskih saveznika imperijalizma. Imperijalistički “rat protiv terorizma” i težnja “tvrđave Evrope” da kontroliše doseljavanje u metropolu iz bivših kolonija podstiču antimuslimansku propagandu i rasizam koji karakteriše različite fašističke organizacije. U Srbiji se tek nazire takva simbioza između snaga organizovanog fašizma, koje se temelje u ratnoj politici iz 90-ih godina, i vladajućih grupa koje kapitalistički sistem učvršćuju orijentišući se na tzv. evro-atlantske strukture. Buržoazija se u Srbiji oprezno odnosi prema akcijama u kojima se ispoljava otvoreni fašizam, zauzimajući stav na ivici blagonaklonosti u odnosu na rasističke manifestacije po sportskim stadionima ili prema osuđenim neonacistima iz Nacionalnog stroja. Takav odnos nije teško objasniti kada se ima u vidu opravdavanje zločina iz ratova od 1991, kao i zvanična rehabilitacija kvislinga i fašističkih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata.

Partija rada je još od početka devedesetih godina opredeljena za otvorenu borbu protiv različitih ispoljavanja fašizma, budući da nastavlja antifašističke tradicije jugoslovenskog revolucionarnog pokreta. Takvo opredeljenje dodatno je motivisano otporom NATO okupaciji. Potrebno je svakodnevno jačati antifašistički front kao zalogu osnaživanja internacionalnog fronta otpora imperijalizmu.

 

3.

 

Posle dugog perioda prevlasti reakcionarnih ideja, nacionalističke svesti i služenja interesima kompradorskih kapitalista na univerzitetima u Srbiji, među studentskom omladinom počinje da raste svest o potrebi pružanja otpora neoliberalnoj politici i stabilizaciji kapitalističkih odnosa u svim sferama društva. Studentski protesti, koji su započeti u Beogradu ove jeseni, prvi su koji, posle više decenija, ukazuju na opšte socijalne probleme u zemlji i zahtevaju poštovanje prava koja su izborena u socijalističkoj revoluciji. Tražeći da se školarine smanje i da se određivanje njihovog iznosa zasniva na kriterijumima koji uzimaju u obzir standard radničke klase i širokih slojeva naroda, kao i da prilikom usklađivanja stečenih akademskih zvanja sa zahtevima tzv. Bolonjskog procesa diplomci ne budu oštećeni na tržištu rada, studenti i studentkinje pokreću teme koje je sitnoburžoaska inteligencija u Srbiji sistematski zanemarivala. Borbenost iskazana na ovim protestima, otvorenim napadima na režimske političare i upadom na sastanke univerzitetskih vlasti, budi nadu da će studentski pokret početi da se razvija u pravcu ozbiljnije društvene kritike.

 

4.

 

Zbog jačanja revolucionarnog pokreta i produbljivanja protivrečnosti u turskom društvu, turski represivni režim pojačava ofanzivu protiv progresivnih snaga. Sa jedne strane, vojnom ofanzivom u Kurdistanu pokušavaju suzbiti oružani pokret za samoopredeljenje, a sa druge policijskim i pravosudnim akcijama udaraju na one snage u turskom društvu koje, dosledno se drže principa proleterskog  internacionalizma, podržavaju pravednu borbu kurdskog naroda i bore se za pravedniju socijalističku zajednicu naroda. Turske vlasti u ovim akcijama uživaju podršku drugih imperijalističkih sila, poput SAD koja naoružava tursku armiju i šalje svoje vojne instruktore i EU, koja aktivno učestvuje u progonu turskih revolucionara. 

Sinhronizacija EU- imperijalista i turskog režima u progonu turskih i kurdskih revolucionara najbolje se vidi u zajedničkoj akciji koja je potekla u Peruđi u Italiji 2004. godine. Rezultat te akcije bilo je hapšenje preko 120 revolucionara u Turskoj, Severnom Kurdistanu, Holandiji, Italiji, Nemačkoj i Belgiji.  U Belgiji je ovih dana došlo do povećanja kazni zatočenim revolucionarima, i to baš u trenutku pojačane akcije turskog režima protiv progresivnih snaga u samoj Turskoj.

 

 

Bulletin International

oktobar 2006.

 

1.

 

Predsednik SAD Džordž Buš je u obraćanju naciji izrekao veliku istinu: “Bezbednost SAD zavisi od ishoda borbi na ulicama Bagdada”. Ova misao u suštini otkriva sadašnju poziciju imperijalizma i SAD. Očito je da SAD više nisu u stanju da vode operacije na sve širem frontu otpora naroda sveta i da se u započetom Trećem svetskom ratu imperijalizma protiv naroda sveta pozicija SAD kao neprikosnovene sile sve više dovodi u pitanje. Zato ubrzano insistriranje na proširenje NATO ima višestruki značaj za učvršćenje pozicija imperijalizma. Pre svega, uvlačenje zemalja pod okrilje NATO je svojevrsni čin okupacije i vid neokolonijalizma. Zapadni imperijalisti time ostvaruju: zaposedanje teritorija bez borbe; nesmetanu eksploataciju prirodnih bogatstava; pokušaj ostvarivanja strateških prednosti u nadmetanju sa drugim imeprijalističkim zemljama, poput Rusije i Kine; dolazak do žive sile - topovskog mesa za vođenje permanentnog rata; lakše gušenje narodnog otpora i učvršenje marionetskih režima. No, pored ovih razloga, glavni razlog za vođenje ovakve imperijalističke strategije jesu ubrzani pokušaji učvršćivanja pozicija istorijski prevaziđenog društva, kojeg su mase odbacile u svetskim razmerama. Zato je suprotstavljanje uvlačenju zemalja pod okrilje NATO od suštinskog značaja za svaku revolucionarnu partiju i revolucionarni pokret. Odnos prema Trećem svetskom ratu jeste ona linija po kojoj se partije dele i svrstavaju, i određuju svoju budućnost. To je ona linija podele na kojoj su se našle i sve partije pred Drugi svetski rat, sa zahtevom izgradnje antifašističkog fronta pred naletom tadašnjeg fašizma u Evropi.

Zbog nemogućnosti SAD i ostalih imperijalista da se suprotstave sve većem otporu masa u svetskim okvirima, i zbog sve veće njihove potrebe za novim vojnicima i za sigurnom rezervom, pitanje odnosa prema Trećem svetskom ratu za revolucionarni pokret će dobijati na značaju iz dana u dan. Zadatak revolucionarnih partija jeste da vojnike u službi imperijalizma na teritoriji svog delovanja tretiraju kao neprijateljske i tako se odnose prema njima, a da taktiku borbe prilagođavaju konkretnim okolnostima u kojima deluju. Partija rada je već iznela svoj stav da balkanski narodi treba da izgrade snažan antiimperijalistički pokret, a da borba za povlačenje NATO sa Balkana mora biti priroritet ciljeva tog pokreta. Svaku oružanu silu  balkanskih zemalja na strani NATO u njegovom suzbijanju antiimperijalističkog pokreta na Balkanu, treba tretirati kao kolaboracionističku vojsku, to jest, kao legitimni cilj u borbi.

 

2.

 

Druga linija fronta revolucionarne borbe koja se sve više otvara na prostoru Severnog Kurdistana i Turske od neprocenjivog je značaja za dalje jačanje revolucionarnog pokreta u celom svetu. Akcija koje turski fašistoidni režim preduzima protiv jačanja revolucionarnog pokreta u Turskoj potvrda je da dugogodišnja borba i žrtve koje su podneli turski i kurdski revolucionari, u povoljnim istorijskim okolnostima počinju da daju rezultate. Rasplamsavanje oružanih akcija i narodnog otpora na teritoriji Turske će biti od velikog značaja za  poraz imperijalizma, davaće podsticaj novom valu  borbe naroda u celom svetu i uticaće na prilaženje masa revolucionarnim pokretima. Partija rada sa divljenjem gleda na razvoj revolucionarnog pokreta u Turskoj i ubeđena da će drugovi iz Marksističko-lenjinističke komunističke partije Turske/Severnog Kurdistana (MLKP), Partizana, Maoističke komunističke partije (MKP) i drugih partija znati da prilagode borbu trenutnim okolnostima i još više ojačaju svoje pozicija u turskom i kurdskom narodu.Partija rada se solidariše i pruža podršku drugovima i drugaricama iz MLKP da sitraju pred najnovijim naletom represije od strane turskog režima. Takođe, Partija rada je mišljenja da male partije i grupe u pozadini frontova, a to su one koje deluju i u balkanskim zemljama, treba da ubrzaju izgradnju jedinstvenog antiimperijalističkog pokreta Balkana. To bi značilo davanje podrške drugovima u Turskoj i Severnom Kurdistanu i, u perspektivi, vodilo  postepenom podizanju nivoa borbe na teritoriji celog Balkana.Već stvorene organizacije u Grčkoj, Bugarskoj, Srbiji i Albaniji treba da prednjače u ostvarenju ovog zadatka i tome daju odlučni doprinos.

 

3.

 

Pokret “Samoopredeljenje” (“Vetëvendosje!”) koji deluje među albanskim masama na Kosovu nalazi se na svojoj istorijskoj prekretnici. Dobro postavljeni ciljevi: borba za nezavisnost Kosova kako od srpske dominacije tako i od čizme novih imperijalističkih kolonizatora, kao i borba protiv onih “koji piju znoj narodu Kosova” treba da uhvate dublje korene u albanskim masama. Istorijske okolnosti idu na ruku ovom pokretu. To su, pre svega, spremnost na uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova pod protektoratom imeprijalista i sve veće raslojavanje i zaoštrenost socijalnih prilika u kosovskom društvu. Činjenice koje se tiču ovog poslednjeg, dovoljno jasno govore same za sebe. Prema podacima Kosovskog odbora za zaštitu ljudskih prava, više od 50% stanovnika Kosova je siromašno, a stopa krajnjeg siromaštva je sa 15% povećana na 18%. U porastu je i broj samoubistava, koja su bila relativno retka na Kosovu do 1999. godine. Preko 43.000 porodica dobija socijalnu pomoć u iznosima od 40 do 60 evra od Ministarstva za rad, a više od 50% radnog stanovništva je nazaposleno. Međutim, i pored ovakvih socijalnih preduslova za vođenje političke borbe, treba imati u vidu da će masovni pokret za dosledno samoopredeljenje imati snažne protivnike kako u marionetskom režimu na Kosovu i vojnom kontingentu imperijalističkih snaga, tako i u režimima u susedstvu koji će nastojati da pomažu gušenje ovog i sličnih pokreta. Stoga je pred “Samoopredeljenjem” dug put koji neće biti nimalo lak. Svaki izolacionizam, avanturizam i neizgrađena jasna internacionalistička pozicija prete ovom pokretu da doživi neuspeh u ostvarenju postavljenih ciljeva. Partija rada veruje da će “Samoopredeljenje” svoju borbu podići na viši nivo, i uz bolju organizaciju i saradnju sa ostalim grupama koji će u perpektivi jačati na Balkanu, povesti albanske mase na Kosovu ka ostvarenju svojih istorijskih ciljeva.

 

4.

 

Akcije manjeg dometa, koje sprovode Partija rada i duge revolucionarne grupe, naznake su da se u situaciji učvršćivanja kapitalističkog poretka u Srbiji, sve većeg vojnog prisustva imperijalizma i multinacionalnog kapitala, te razbijenosti i dezorijentisanosti radničke klase, treba odlučnije suprotstavljati kako predstavnicima snaga organizovanog fašizma, tako i kapitalističkom režimu i svim vidovima prisustva imerijalističkog porobljavanja, pre svega onog koji sprovodi NATO.  Iza nas faza otpora ratu i fašističkom divljanju na jugoslovenskom prostoru, a pre svega Miloševićevoj šovinističkoj politici. Razvile su se nove okolnosti koje zahtevaju nove odgovore od revolucionarnih partija i grupa. Malobrojnost i nedovoljna snaga ovih partija i grupa ne može biti opravdanje za nedovoljnu odlučanost u suprotstavljanju klasnom neprijatelju. Partija rada je uvek bila na pozicijama zalaganja za akciono jedinstvo svih grupa koje imaju jasnu klasnu poziciju, antiimperijalistički karakter i nedvosmisleno se suprotstavljaju nacionalizmu i fašizmu na prostoru bivše Jugoslavije. Sve veća beda, poniženje i nesloboda u kojim se nalaze potlačene mase iziskuju i adekvatan otpor. Potlačene mase će u onima koji se dokažu kao revolucionari prepoznati istinske borce za oslobođenje od sve veće  dominacije imperijalista i domaćih krvopija, koji će se obračunati sa svim oblicima etničkog fašizma i povesti mase sa jugoslovenskih prostora da zajedno sa narodima Balkana izgrađuju novo društvo socijalne pravde, nacionalne ravnopravnosti i ljudske slobode.