U SISTEMU  ILI VAN SISTEMA

ZA SISTEM ILI PROTIV SISTEMA

Sve političke podele širom sveta, tako i na prostoru Srbije, oslikavaju   duboku klasnu podelu – na one koje su u globalnom sistemu i za sistem, odnosno one koji su izbačeni iz sistema, nemaju mesta u njemu i koji su protiv sistema. Prvi su: korumpirani političari,  bankarski i militaristički krugovi, policajci, paramilitarne i fašističke snage, vrh crkvenog klera ,medijski magnati, deo kupljene inteligencije i veći deo  državnog činovništva . Na drugoj strani su: nezaposleni, radnici, seljaci, sitni kapitalisti i sitni činovnici, studenti koji  još nisu vrbovani  od sistema, kao i dobar deo zatvorenika po sve punijim kazamatima.

Sa  sveopštom krizom kapitalizma rastu u antagonizmi i klasna mržnja izmedju ovih polarizovanih grupacija. Zato i režim u Srbiji, poput ostalih režima Evrope, sve više otvara vrata za prodor novih oblika fašističke ideologije. Ispod svakodnevne, zaglušujuće propagande o borbi režima protiv organizovanog kriminala, ne krije sa samo namera političkih kriminalaca da brane svoje lične  pozicije od drugih mafijaša, već i namera režima da iskoristi trenutnu situaciju i da nizom zakona i uredbi  prilagodi Srbiju novim formama fašizma. Sledeći primer ostalih zemalja, Srbija ubrzano jača vojsku spremnu da učetvuje  u globalnom terorizmu protiv naroda sveta, a  novim zakonima se daju i sve veća ovlašćenja policiji i ostalim delovima represivnog državnog aparata. Time se jasno  poručuje narodnim masama Srbije da je palica  poditnuta i samo čeka priliku da udari po glavama pobunjenih.

Na prostoru bivše Jugoslavije, zbog rata i divljanja  nacionalizma, u proteklih deset godina se sporije odvijao razvoj levicarskih ideja i revolucionarnih organizacija. To režimi obilato koriste i, u nedostatku jačeg revolucionarnog otpora, demagoškim parolalama i organizacijama koje samo fingiraju klasnu borbu, jos više unose konfuziju u osiromašene  mase.  Medjutim , sve veće nezadovoljstvo masa i sve češće njihovo smoorganizovanje gura levičarske grupe ka radikalnijim oblicima borbe i pilagodjavanju svojih organizacionih formi zahtevima masa.

Tako je Crvena akcija u Hrvatskoj obznanila da je prešla na ilegalni oblik rada: Ilegalnim radom organizacije mi nazivamo onaj rad koji ne priznaje legalne strukture sustava i koji štiti aktiviste od represivnih aparata države. Povijest, ali i primjeri drugih zemalja jasno nam pokazuju da svaki režim primjenjuje represiju kad se osjeća dovoljno ugroženim od antisistemskih pokreta. Mi želimo graditi upravo antisistemski pokret.
 To znači da smatramo da se stvari ne mogu mijenjati promjenom pojedinih politika, nego potpunom promjenom sustava. Nedemokratski parlamentarizam, u kojem “birači” ne mogu utjecati na svakodnevne odluke “svojih” zastupnika, nije samo nedemokratski, nego je i smišljeno kreiran da odgovara interesima kapitala. Borba je protiv diktature kapitala i borba protiv nedemokratskog sustava, a borba protiv sustava je – ilegalna. Mi se samo ponašamo u skladu s tim činjenicama.

Partija rada je 2007. godine  donela odluku o početku prelaska na ilegalne oblike rada:  “Osnovni razlog prelaska partije na ilegalni rad proizilazi iz uslova u kojima ona deluje i postavljenih programskih ciljeva, a koji se ne mogu ostvariti bez postojanja ilegalne partije. Osnovni zadarak na putu pripreme jedne  partije za revolucionarnu promenu  društvenog uredjenja jeste da svojom strukturom ostane što više nedostupna za klasnog neprijatelja. Ostati na sadašnjem stupnju legalnosti, a istovremeno želeti da partija predje na viši stepen izgrađenosti je  samo po sebi protivrečno.To je ujedno i političko pitanje, jer partija koja zagovara rušenje kapitalističkog poretka, a ne želi da predje na ilegalni rad, poptuno je kontaminirana najprizemnijim oportunizmom.

No prelazak  na ilegalan rad mora osposobiti PR da razvija ostale specifične strukture organizovanja koje će se prilagodjavati kretanjima i potrebama masa. U masama niče hiljadu novih formi koje se razvijaju ili nestaju u kratkom roku. PR mora biti spremna da se prilagodjava i tim strukturama i učestvuje u njihovom radu. PR mora biti stopljena sa masama -  « da se u masam oseća  kao riba u vodi (Mao) ».

Dok je narod Kosova u sve gorem položaju u borbi za preživljavanje, dotle plaćenici u Prištini  koriste svaku priliku kako bi očuvali svoje pozicije.  Korumprirane marionete čine sve kako bi odvratile albanske mase od njihovog sve glasnijeg zahteva da borba za nacionalno samoopredeljenje podrazumeva i borbu protiv stranih trupa i njihovih domaćih korumpiranih poslušnika, odnosno zahteva  za dostojan život, a ne u bedi i pod diktatom novih kolonizatora.

Hapšenje Albina Kurtija i pripadnika pokreta “Samopredeljenja” je samo pokušaj režima u Prištini da spreči rastući uticaj ovog pokreta u masama. No jasno je da će to samo ojačati pokret koji će time steći mogućnost da  značajno doprinosi oslobodjenju balkanskih naroda od imperijalističkog ropstva.

jun 2010.

B O R B A    T E K    P O Č I N J E !

SLOM SINDIKATA U SRBIJI

Izostanak radnika sa prvomajskih protesta pokazuje da oni ne veruju u sadašnja sindikalna vodjstva. Time je postojeći sindikalni pokret u Srbiji definitivno doživeo poraz. Sindikalni pokret se u buduće mora graditi na drugim idejnim i organizacionim osnovama, ili će od sindikalizma ostati samo kupljena šačica državnih poslušnika koji će fingirati nekakvu sindikalnu borbu.

Posle vernog služenja Miloševićevom režimu Savez samostalnih sindikata Srbije je kupljen i od strane Tadićevog režima. Sindikat Nezavisnost, koji je svih ovih godina otvoreno propagirao neoliberalnu diktaturu i time gubio uticaj među radništvom, doživeo je kolaps. Ostali manji sindikatii niti imaju članstvo za ozbiljniju sindikalnu borbu, niti zastupaju stavove koji bi mogli da pridobiju masovnije članstvo.

Režim je, zbog slabosti sindikata da kontroliše sve veće socijalno nezadovoljstvo, počeo formirati i partije, poput partije Rasima  Ljajića, koje će svojim sitnim akcijama u stvari tupiti oštricu radničke borbe i radničkog samoorganizoavanja, a koji su tokom prošle godine u Srbiji dostigli zavidan nivo. No očito je, i pored medijske podrške, ovaj projekat režima doživljava poraz, jer je kriza suviše duboka da bi ovi pioni istorijskih procesa mogli da ozbiljnije utiču na kretanja nezadovoljnih masa.  

U sadašnjim uslovima režimu uspeva  izolovanjem radničkih protesta da otkloni mogućnosti okupljanja na desetine hiljada radnika i nezaposlenih na jednom mestu. To  je režimu uspelo i tokom prvomajskih protesta.

No i radnici su s pravom ostali kućama. Oni od ovakvih sidnikata ne mogu očekivati ništa dobro. Radnici se trenutno više uzdaju u ostvarivanju svojih interesa pojedinačnim štrajkovima i blokadama puteva i fabrika,  nego da  veruju plaćenim i sterilnim  sindikalnim liderima koji su spremni, bez ikakvog dostojanstva, kao psi, da se zadovolje mrvicama sa stola koje im dodeli sprega krupnih kapitalista i političara.

Režimi na prostoru bivše Jugoslavije  su 1. maja ostvarili pirovu pobedu. No proces sve žešče klasne borbe je u toku, a vladajuče klike imaju sve manju  podršku u masama.

Malobrojne grupe revolucionarne levice su svojim protestima ukazivale kako treba  obeležavati 1. maj - borbeni praznik radničke klase.

OTPOR GRČKIH MASA

Grčke mase su donele jasnu odluku. One ne prihvataju pomoć svetskih imperijalista, a sve češće i žešće ulaze u sukobe i sa represivnim aparatom države.

No imperijalisti takodje ne smeju dozvoliti da se Grčka kriza prelije na ostale zemlje regiona, a posebno Zapadne Evrope. Zato imperijalisti kupuju vreme za grčki režim, pokušavajuči parama da održe taj režim na vlasti. Ukoliko dodje do većih sukoba izmedju pobunjenih narodnih masa sa policijom, vojskom i fašističkim falangama, imperijalisti će pomoči i čizmom u zavodjenju vojno-fašističke diktature.

Ono što se trenutno nameće  kao pitanje je da li su grčke mase  spremne da idu u produbljivanje klasnih borbi sa režimom i imperijalistima, odnosno,  da li postoji politička snaga koja će poveti mase u stvarni klasni rat. No jedno je sigurno - da dužina krize  i sve radikalnije ponašanje narodnih  masa vodi i ka stasavanju jedna takve snage.

Solidarni sa pobunjenim grčkim narodnim masama!

FAŠIZAM KAO REZERVA

Uspon fašista u Evropi je normalna pojava usled dubine i dužine krize imperijalizma. Evropski fašizam , za sada,  ide korak po korak, predstavljajući se kao nešto drugo u odnosu na fašizam tridesetih godina dvadesetog veka, što vladajuće klike u evropskim državama označavaju kao nešto prihvatljivo. No mase su se pokrenule u celom svetu spremne za bitku sa imperijalizmom, što će uskoro naterati i evropske fašiste da pokažu svoje brutalnije, pravo lice. Ono što je za evropski fašizam veliki problem je to što je Evropa preplavljena ekonomskim imigrantima koji su sa sobom doneli mnogo višu klasnu svest i veću odlučnost da se bore za svoja prava, i što je samo nagoveštaj  većih klasnih sukoba.

Režimi na prostoru biše Jugoslavije, zbog sloma nacionalizma i neoliberalne idologije, pokušavaju da se održavaju na mešavini raznih ideja. Međutim, kriza je sve dublja, i pošto su ovi režimi u suštini protektorati i poluprotektorati, od kretanja na širem političkom planu zavisiće i oblik buržoaske ideologije koji će zastupati ove marionetske klike.

Uspon fašizma u Evropi, borba američkog, evropskog i ruskog imperijalizma na prostoru Balkana, kao i uticaj klero-fašizma, postavljaju pred svim humanistima i levičarima, kao imperativni zahtev, da ojačaju anitfašistički pokret u novim uslovima.

   Ne američkom, evropskom i ruskom imperijalizmu!

   Sloboda balkanskim narodima!

   Svi u Antifa! 

   Neće proći !

maj 2010.

TALAS RADNIČKIH PROTESTA SE ŠIRI SRBIJOM !

Više hiljada radnika iz cele Srbije okupilo se na sindikalnom protestu 29. aprila 2009. godine u Beogradu. Partija rada podržala je ovaj protest čiji su zahtevi bili obustavljanje otpuštanja radnika, smanjivanja plata i penzija, kao i da se teret ekonomske krize prebaci na najbogatije. Na protestu je pokazana veća masovnost i veći potencijal radničkog bunta nego prethodnih godina, i jedino je konfuzna i izdajnička politika sindikalnih lidera uslovila da protest ne bude još masovniji i da na njemu ne bude još jače izraženo suprotstavljanje radničke klase politici koju država sprovodi u interesu kapitalističke klase.

Vlast u Srbiji panično pokušava da obuzda i drži pod kontrolom rastuće nezadovoljstvo i sve češće proteste radnika. Pored potkupljivanja vrhova sindikata, režim protura i  ideju o stvaranju jedne partije od sadašnjih sidnikata, kako bi uspeo da preko nje  kontroliše radništvo Srbije. Međutim, radnici Srbije sve manje veruju sindikalnim rukovodstvima i sve se više odlucuju na štrajkove i druge oblike protesta bez pitanja sindikalnih centrala.

Grupa radnika kragujevačkog preduzeća "Partizan" ponovo je započelo štrajk glađu zbog toga što većinski vlasnik nije ispunio ni jedan od zahteva štrajkača.
Štrajkački odbor je doneo odluku da, posle 19 dana od prekida prvog štrajka glađu, obnovi protest koji će trajati sve dok vlasnik ne ispuni zahteve radnika.
On je rekao da većinski vlasnik nije uplatio 42 miliona dinara doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje i 200 evra po godini staža na osnovu socijalnog programa.
Od 114 zaposlenih u "Partizanu", od 9. decembra prosle godine štrajkuje 85 radnika.

Radikalizacija radničkih protesta poprima i neke drastične forme. Tako su se  članovi  udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru   zaključali u prostorije svoje asocijacije u zgradi “Jezero”   štrajkovali glađu, a jedan od štrajkača je sam sebi odsekao prst,.

- Svakako kod kuće već gladujemo, i mi i naše porodice, jer nismo mesecima dobili ni dinara. Jedino što će se promeniti jeste što ćemo sada gladovati u krugu fabrike .

Pripadnici PR će učestvovati u svim oblicima radničkog otpora kapitalističkom sistemu, nastojeci da daju tom otpotu što borbeniji karakter.  Partija rada smatra da narodne mase sve vise shvataju da je kapitalizam sistem prošlosti i da jasno pokazuju da žele da žive u društvu u kojem će ekonomska ravnopravnost biti preduslov svih drugih ravnopravnosti i sloboda.

jun 2009.