Štampaj Štampaj

A kuka i motika?

  Jedno od osnovnih pitanja na kojem nema odgovora u samoj praksi ili je taj odgovor suviše bledunjav je – zašto u ovakvoj situaciji, koja je toliko poražavajuća za obespravljene mase, nema tog snažnog impulsa da se trgne iz tog stanja apatije, da se nešto učini da bi se prekinuo taj beskrajni niz propadanja, poniženja, surove eksploatacije.

  Svakako da nije dovoljno proučen fenomen rastakanja radničke klase na jugoslovenskom prostoru, odnosno njen sunovrat od stubova jugoslovenske revolucije, formalnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i nesazrevanja u moderni proletarijat. Njenu kontaminaciju malogrđanskom ideologijom i načinom života, pri čemu je ton davala partijska vrhuška, i najzad, nesposobnost te radničke klase da se odupre nacionalizmu, a potom, u uslovima potpunog marginalizovnaja njene uloge, ropski odnos pred diktatima neoliberalne ideologije i savremenih oblika fašizma.

  Postavlja se i jedno suštinsko pitanje – da li takvo stanje, takva svijest u obespravljenim masama može dovesti do ozbiljnijeg klasnog sukoba? Iskustvo iz BiH kada su bosanske mase, prije par godina, stihijno jurnule na sistem, nam potvruđuju da je to moguće, ali opet ta njihova stihijnost, neorganizovanost, a potom totalna pasivnost nam ne daje mogućnost jasnog odgovora. Ovdje ne pominjemo te štrajkove koji su često više izraz očajnika, nego što to liči na ozbiljniju klasnu borbu. Pogotovo što se u tim pokušajima masa u borbi za svoja prava odmah uključe dirigovani režimski sindikati ili grupe koje ih sa reformističkih pozicija odvlače od stvarne klasne borbe.

  Znači, odgovor bi mogao biti da tu ne može biti nikakvog revolucionarnog gibanja.

  U prilog tom zaključku idu još nekoliko faktora. A ko da štrajkuje, kada se radništvo smanjuje i uglavnom je zastrašeno; kada se rapidno smanjuje broj stanovnika; i kada je prisutan snažni fenomen bjekstva sa ovih prostora? Koga onda motivisati i izvesti na ulice, na demonstracije? Rekli bismo da je situacija skoro bezizlazna. Kada se tome doda da su moćnici preuzeli sve balkanske zemlje vojnom i ekonomskom silom i da su one u polukolonijalnom položaju, mozaik je kompletan.

  Baš ta bespomoćnost gomila ogromnu energiju i stvara nedefinisanu klasnu mržnju. Samo treba tu klasnu mržnju, tu svijest o svom položaju usmjeriti prema pravom cilju. Što bi fizičari rekli – tu potencijalnu energiju pretvoriti u kinetičku. U prilog jačanja te klasne mržnje u svim tim potčinjenim slojevima idu pre svega odnosi među tim istim „gospodarima“ koji su prinuđeni da sve više vode borbu među sobom. U prilog ide i to što se stepen eksploatacije, „uvijek im je malo“, sve više povećava i dovodi do „pucanja“ čak kod onih najtrpeljivijih. Što su pokreti obespravljenih svjetskih masa veći, sve više pritiskaju i balkanske prostore i unose i taj nemir, podstičući da se i one pokrenu u borbu protiv svijeta diktature kapitala. Tu je i činjenica da se prolako probija svijest da se moramo radikalizovatI.

  Dakle, traži se „istorijski vođa“. Pjesnik bi rekao – „udar nađe iskru u kamenu“. Ona organizacija, onaj pokret koji će tim udarom u obespravljenim masama „zapaliti“ tu prisutnu mržnju do „kontrolisane eksplozije“. Protivnik je uglavnom poznat i tu nema filozofije – predstavnici diktature kapitala, njihov represivni aparat i imperijalistička čizma. Lako će ta „kuka i motika“ dobiti ponovo svoju snagu ako bude udarala pametno i jako – vrlo jako po klasnom neprijatelju. I istorija tu ne poznaje folirante. Natjerajmo klasnog protivnika da počne upotrebljavati silu protiv naših protesta. Natjerajmo da se razotkrije i pokaže svu mržnu prema obespravljenima i spremnost da ih još više gazi, zato što ugrožavaju njegovu poziciju opšteg pljačkaša i sluge imperijalista. Natjerajmo ga da nam svojim postupcima rasčisti polje za veću klasnu bitku.

  Da pokažemo koliko je naša snaga solidarnosti i odlučnosti i da nas njihova sila neće zaustaviti.

  Naš stav je da u predstojećim socijalnim protestima treba radikalizovati sindikate, uvesti nove oblike protesta i borbe. To znači razotkriti svaku laž vrhova sindikata i početi pretvarati ulice u sukobe obespravljenih masa i represivne sile sistema.

  Za klasni otpor balkanskih masa!
  Balkanskim pokretom otpora!