Štampaj Štampaj

Albansko pitanje

  Albansko pitanje, odnosno pitanje nacionalnih prava albanskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno na Kosovu, ponovo je u centru političkih zbivanja. Ovo pitanje ne može se izolovano posmatrati, niti rešavati, izvan celokupnih odnosa na jugoslovenskom prostoru, i ne može se svesti na samo trenutni odnos političkih snaga, ili ga pokušati tretirati kao ustavno pitanje. To pitanje se mora posmatrati kao proces istorijskog sazrevanja jedne nacije.

  Istorijski osvrt – Položaj Albanaca na Balkanu je samo deo tzv. ''balkanskog pitanja'' koje je tokom prošlog veka izbilo u prvi plan u političkim odnosima u Evropi, jer je počelo permanentno slabljenje turske imperije. Velike evropske sile su pokušavale da kroz przmu sopstvenih interesa reše položaj naroda na Balkanu koji su počeli doživljavati svoje nacionalno buđenje i preporod. Formiranjem državnih granica na Balkanu i stvaranjem albanske države veliki deo albanskog naroda ostao je izvan novoformirane države. Za vreme Prve Jugoslavije albanski narod nije bio priznat kao nacija i nije imao nikakva nacionalna prava. Po svom socijalnom položaju to je bio ubedljivo najsiromašniji deo stanovništva u Jugoslaviji.

  Tokom i posle Drugog svetskog rata uspostavljanjem socijalističke Jugoslavije i socijalističke Albanije počelo se sa rešavanjem pitanja Albanaca. Međutim, započeti proces stvaranja federativnih odnosa između Jugoslavije i Albanije prekinut je 1948. g, kada su se zbog rezolucije Informbiroa, Jugoslavija i Albanija našle na suprotnim stranama, što je za duži period iskomplikovalo i odložilo rešavanje ovog pitanja.

  U vreme Druge Jugoslavije položaj albanskog naroda tekao je u pravcu davanja veće autonomije, ali je Kosovo i dalje bilo najnerazvijeniji deo države. Da bi se izbegli stalni socijalni i nacionalni sukobi na Kosovu, država je bila primorana da davanjem određene ekonomske pomoći smanjuje jaz između Kosova i svojih razvijenijih područja. Sve veća autonomija Albanaca bila je iznuđena odnosima Jugoslavije na spoljnopolitičkom planu, u prvom redu zbog ideoloških sukoba sa Albanijom, a sa druge strane zbog konfederalizacije same Jugoslavije.

  Paralelno sa davanjem odredjenih autonomnih prava Albanacima režim Jugoslavije je vršio najbrutalniji progon boraca za prava albanskog naroda. Nijedni protivnici Titovog režima nisu tako kažnjavani kao što je to bio slučaj sa marksistima-lenjinistima sa Kosova. Ovi progoni kao i stvaranje i izdizanje albanske političke birokratije na Kosovu i njena spremnost da verno služi političkoj birokratiji režima u Beogradu, nisu mogli zaustaviti započeti proces kulturne, političke i nacionalne emancipacije albanskog naroda.

  Usled globalnih političkih promena u Evropi, pada socijalizma i u samoj Albaniji, izbijanjem rata i raspadom Jugoslavije, albanski narod sa prostora bivše Jugoslavije, koji se u ovom istorijskom trenutku pod vodjstvom jedinstvenog političkog pokreta potpuno homogenizovao, odlučio je da se konačno izbori za ostvarenje svojih nacionalnih prava.

  Sadašnje stanje i perspektiva – Režimu u Beogradu je potpuno jasno da SAD u sadašnjim uslovima ne mogu računati na rat na Balkanu, jer bi time doveli u pitanje svoje šire strateške interese. Naime, proširenje rata na Kosovo nužno bi dovelo do ulaska u rat Albanije, Makedonije, a zatim Grčke i Turske. Takav razvoj dogadjaja bi označio kraj SAD i NATO u  Evropi, a u slučaju da se sukob proširi i na Bliski istok, SAD bi ušle u veliki rizik gubitka kontrole nad naftnim izvorima Bliskog istoka. Zbog toga će SAD ući u rat samo u krajnjoj nuždi jedino da spreče odvijanje situacije u gore navedenom pravcu. I zato SAD ubuduće neće ništa menjati u svojoj strategiji postepenog slamanja otpora svojim interesima i postepenog širenja na Istok. Stavljanjem Srbije van domena njihove zaštite ili zone političkog uticaja moglo bi da iskomplikuje situaciju po SAD. Stoga će se SAD angažovati da paralelno sa širenjem svog uticaja na Srbiju, i situaciju na Kosovu razreši mirnim putem. To podrazumeva insistiranje da ne može doći do promena državnih granica Srbije, a istovremeno i vršenje maksimalnog pritiska na režim u Beogradu da pruži što veću autonomiju Albancima.

  Zbog ovakve situacije režim u Beogradu želi da što duže oteže sa rešavanjem položaja Kosova. To pitanje je od značaja i za stabilnost samog režima tako da svaki nagli pristup u rešavanju položaja Kosova može da destabilizuje situaciju u Srbiji. Kupovanje vremena u odnosu na Kosovo ima za cilj da se u uslovima trajnijeg mira agresivnom propagandnom politikom i sistemskim merama pokuša postepeno slamati jedinstvo albanskog pokreta i pitanje Kosova sve više svoditi na unutrašnju stvar Srbije.

  Albanski pokret koji je odabrao gandijevski metod borbe, čekajući kraj rata i razrešenje situacije u ostalim delovima bivše Jugoslavije, suočen sa moćnom silom velikosrpskog režima i već iznesenim stavovima Zapada, sve više se suočava sa neizbežnim pitanjem o promeni metoda borbe. Sve više u okviru pokreta jača radikalna struja koja težište borbe želi da vrati na samo Kosovo. Otezanje režima u Beogradu da pregovara ide u prilog radikalizaciji radikalizaciji i izvodjenju oružanih akcija. Oružane akcije imaju za cilj da upozore režim u Beogradu da započne pregovore, da upozore onaj deo albanskog pokreta koji misli da se dosadašnjim načinom borbe i oslanjanjem isključivo na Zapad može doći do cilja, kao i da upozori Zapad da na Kosovu može doći do izbijanja rata. Baš ove akcije ubrzavaju rešavanje pitanja Kosova i navodi sve strane na traženje rešenja. Očito je da će albanski pokret sve žešćom borbom učiniti pitanje Kosova u narednom periodu jednim od najznačajnijih političkih pitanja u Evropi.

  Kako će se u bliskoj budućnosti režim u Beogradu, a posebno SAD i ostale imperijalističke zemlje postaviti u odnosu na zahtev Albanaca za Kosovo republikom u okviru federacije sa Srbijom i Crnom Gorom, ili za stvaranjem Kosova kao samostalne države zavisi u mnogome i od daljeg razvoja situacije u BiH jer tamo još nisu slomljeni pokušaji velikosrpske i velikohrvatske podele BiH, što može izazvati ponovno izbijanje rata. U svakom slučaju, vreme za konačno započinjanje rešavanja pitanja Kosova polako ističe.

  Stav Partije rada – Još je Marks pisao da je budućnost naroda na Balkanu u stvaranju federalne zajednice država. Za ovu ideju su se tokom prošlog veka zalagali posebno bugarski i srpski socijalisti, a ovde treba ukazati na radove Svetozara Markovića, a posebno Dimitrija Tucovića, koji je prvi ukazao na put pravilnog rešavanja položaja albanskog naroda.

  Ova ideja je samo kratko vreme posle Drugog svetskog rata bila aktuelna. Izbijanjem tzv. hladnog rata potpuno je potisnuta. Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije i medjunacionalna trvenja u drugim balkanskim državama, ponovno oživljavaju ideju o zajedništvu balkanskih naroda. Medjutim, ova ideja je za sada samo perspektiva, jer ukupnost ekonomskih, političkih i medjunacionalnih odnosa vode pre sukobima nego integraciji. Moćna brana ovoj ideji su i nacionalistički režimi i isprepletanost interesa velikih sila na Balkanu. Sem toga, medju narodima na Balkanu za sada ne postoje snage koje bi mogle ovu ideju izneti iznad parcijalnih interesa pojedinih režima i ujedno je suprotstaviti interesima svetskog imperijalizma.

  Partija rada kao marksističko-lenjinistička partija ima dosledni internacionalistički stav u vezi položaja albanskog naroda na Kosovu. Albanski narod ima pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i stvaranja sopstvene države. S tim da albanski narod ostvarenjem ovog prava treba da podrži sve procese koji vode integraciji sa Srbijom, dok srpski narod treba da se zalaže da albanski narod dodje do ostvarenja svog prava.

  Zato je Partija rada da što pre počnu pregovori izmedju režima u Beogradu i albanskog pokreta na Kosovu radi mirnog rešavanja postojećeg problema.

  Bude li albanski narod na Kosovu uspeo da dodje do svog cilja i oslobodio se vlasti režima u Beogradu, suočiće se sa istim pitanjima sa kojima se suočava narod u Srbiji. Otkriće svu bedu i okrutnost sopstvenih kapitalista i sopstvene političke birokratije, koji će nastavljajući da mašu nacionalnim barjacima pokušavati da ovekoveče svoju vladavinu, i pri tome će nemilosrdno gaziti po albanskom proletarijatu. Tada se ti nacionalni barjaci neće razlikovati od mrskih nacionalističkih barjaka režima u Beogradu. I tada, albanskom proletarijatu, neće preostati ništa drugo nego da podigne pali crveni barjak i pruži ruku srpskom proletarijatu. Da zajednički brane Srbiju i Kosovo od najezde imperijalista i njihovih domaćih slugu. Da zajednički sa drugim narodima Balkana izvojuju pobedu da Balkan pripada proletarijatu balkanskih naroda.

Bilten br. 6

Beograd, 1996.

str. 5 – 8