Bauk migracija hara Evropom

migranti02  Talasi migracija drmaju Evropu. Nude se različiti odgovori, ali uglavnom je reč o istoj retorici i ideologiji upakovanoj u ne tako različita pakovanja – od pokušaja da se pojedine zemlje EU zaštite žicom i zidovima, do onih suptilnijih pokušaja da se “reši ovo pitanje”. Međutim, ukoliko želimo da razumemo ovu pojavu, ne smemo je izmeštati kako iz užeg, tako ni iz šireg konteksta.

  Azilanti nisu slučajnost današnjeg sveta, već zakonitost i to ona zakonistost koja će vladajućoj klasi poslužiti kao najjači generator modernog fašizma. Azilanti nisu vanzemaljci, oni su stvarni – kao što su bili stvarni ljudi iz BiH, Krajine, sa Kosova… Međutim, u njima ne možemo videti samo ljude koji beže iz ratnih područja: s jedne strane, to su ljudi koji su primorani da da spasavaju goli život, to su ljudi nad kojim se u pojedinim delovima sveta vrši genocid, ali to je i radna snaga koja je nužna za reprodukovanje i dalji opstanak sistema.

  Sistem je “napadnut” onim što je sam generisao. A zarad svoje odbrane neće prezati od indukovanja najgorih pošasti kao što su međuetnički sukobi i trvenja kao i uspešno podjarmljivanje što većeg broja potlačenih i pravljenje novih podela među radničkom klasom.

  Na primeru azilanata očituje se već viđeno licemerje zapadnog imperijalizma ali i domaćih režima koji, s jedne strane, igraju na staru kartu potpirivanja mržnje, a s druge, na najgori mogući način se pokušavaju “uklopiti” u evropske tekuće aršine gde je ksenofobija odavno postala standard, a ne iznimka.

  Krajnje je vreme da narastajuću ksenofobiju prestanemo doživljavati kao izgred i nešto nad čim se treba zgražavati, bez potrebe da dublje objašnjavamo prirodu te pojave i njenu klasnu determinisanost, već da je shvatimo kao integralni deo sistema koji isplivava na svim mestima (nema “neočekivanih” mesta jer niko nije imun) ali i bitnije – da shvatimo uzroke ove pojave – kao i činjenicu da su potlačeni, mučeni i eksploatisani, ljudi nad kojima se svakodnevno vrše iživljavanja mesto našeg potencijalnog prepoznavanja i identifikovanja – mesto koje treba da postane podsticaj za zajedničku borbu protiv svih vidova eksploatacije čoveka nad čovekom.

  Pojava emigranata je idealan izgovor da se ksenofobija prelije na niže slojeve koji tako svoju sistemsku ugroženost i egzistencijalnu nelagodu dislociraju van stvarnih uzročnika, ostrvljujući se na kolone još bednijih i nesretnijih ljudi. “Fašizam ulice” dobija i zvanični legitimitet od strane režima, i to pod raznim izgovorima: od potrebe zašite dece od zaraznih bolesti ili nehigijenskih uslova, do ekonomskih kalkulacija i terorizma…

  Nažalost, pojedinačni slučajevi solidarnosti i pomoći pružene migrantima jesu dobra dela ali ona mogu služiti samo za umirivanje lične savesti i trenutnu satisfakciju. Rešenje mora biti opšte i generalno a ono se sastoji u borbi protiv uzročnika ovih pojava, borbi protiv onih koji proizvode kolone ovih nesretnika. Treba znati da će ih biti sve više i to ne samo iz ovih krajeva pogođenih ratom. Uostalom, na Balkanu je poznato kako se lako ostaje bez doma, ali i bez glave.

  Ne tako davno milioni ljudi su, ne znajući kuda idu, deportovani u stočnim vagonima. Danas su same strukturne prinude dovele ljude u situaciju da se dobrovoljno tiskaju u nekim sličnim vagonima, i to čitave porodice, od staraca do novorođenih, na mučnom putu, često bez vode, hrane i lekova, do neke nove bodljikave ograde ili mora u koje će biti potopljeni.

  “Spoljna politika proletarijata je savezništvo sa revolucionarima razvijenih zemalja i sa svim potlačenim nacijama protiv svih i bilo kojih imperijalista.