INFORMATOR – septembar 2005

I

  Uragan Katrina koji je opustošio jug SAD je razotkrio svu bedu i licemerje društvenih odnosa koji vladaju u ovoj zemlji i zemljama koje su pod njenom kontrolom. Rasizam i socijalna diskrimanacija koje su iskazane na primeru stradanja najsiromašnijih slojeva stanovništva u Nju Orleansu, centru kulture američkih crnaca, kao i rasulo koje je nastalo usled pljački i nasilja pokazuju da kapitalističko društvo, kakvo je američko, kida sve oblike solidarnosti među ljudima. Metež koji je nastao posle nesreće imperijalistička vlada želi da spreči na njoj svojstven način: pucaj da ubiješ!


II

  Pokret nepalskih maoista i maoisti iz indijske države Čatisgar su doneli odluku o ujedinjenju i zajedničkoj borbi. U objavljenom saopštenju ovih pokreta ističe se da im je osnovni cilj borba za socijalizam i komunizam u njihovim zemljama. Partija rada je u svojim političkim analizama isticala da je od suštinske važnosti za gerilski pokret u Nepalu da svoju borbu poveže sa revolucionarnom borbom u Indiji. To će u perspektivi biti od velikog značaja i za jačanje revolucionarne svesti i kod kineskih masa. Posebno treba imati u vidu nastojanje SAD da se u globalnom nadmetanju sa Kinom približi reakcionarnom indijskom režimu.


III

  Američki okupator je nemoćan da se izbori sa krizom koju je izazvao u Iraku. Ovoj zemlji preti faktička podela na tri dela omežena etničkim i konfesionalnim granicama. Pokret otpora je dostigao novi kvalitet – od podmetnutih bombi prešlo se na fazu napada u grupama na policijske i vojne ciljeve.


IV

  Sposobnost islamista da ugroze imperijalističke metropole poslužila je kao izgovor imperijalistima za dalju fašizaciju koja se ubrzava. Masovno se uskraćuju prava, imigranti se proteruju, hapse, organizuju se tajna suđenja, što je samo korak od logora. Ujedno, opšta kretanja i raspoloženja u Evropi govore o napuštanju tzv. osnovnih vrednosti zapadne demokratije.


V

  Borba kudrskog naroda je od suštinskog značaja za razvoj revolucionarnog pokreta u Turskoj. Partija rada smatra da će imperijalisti učiniti sve da bi ojačali reformističku struju služeći se kombinovanjem jačeg vojnog pritiska i nuđenjem određenih ustupaka od strane turskog režima. Istovremeno, Turska koristi opštu slabost imperijalista za jačanje svojih pozicija u regionu, kao i za dobijanje što više ustupaka od SAD i Evrope. Partija rada smatra da je objedinjavanje turskih komunističkih partija u jedinstveni revolucionarni pokret pitanje koje turski i kurdistanski revolucionari u skorijoj budućnosti moraju staviti na dnevni red.


VI

  Po prvi put, posle dužeg perioda oseke i idejne konfuzije u balkanskim zemljama se javljaju sve snažnije inicijative za povezivanjem i zajedničkim nastupom komunističkih partija u borbi protiv imperijalizma. Balkanska konferencija u Solunu i nastavak međusobnih kontakata između partija koje često imaju različita mišljenja o mnogim pitanjima, pokazuje da opšte okolnosti više ne dozvoljavaju partijama da se bave pitanjima koja su istorijski prevaziđena. Partija rada smatra da prevazilaženje sektaške isključivosti i istovremeno odlučna borba za izgradnju jedinstvene revolucionarne platforme na Balkanu jesu pitanja kojima treba da se posvete partije balkanskog regiona.

INFORMATOR – januar 2005

  Razmatrajući političku situaciju CK je, pored analize procesa u razvoju savremenog sveta, vršio i analizu dosadašnjih ocena PR o političkim procesima i zaključio sledeće:


I

  Proces globalizacije је samo povećao neravnomjernost u razvoju svijeta već i zaoštrio odnose između imperijalnih sila i saveza, tako da je period tzv. »hladnog rata« između SAD-SSSR danas, ne samo oživljen nego i produbljen sa novim imperijalnim sukobljavanjima poput: SAD-Evropa, SAD-Rusija, SAD-Kina, SAD i Evropa-Rusija, itd. Ovi sukobi nisu ništa novo i oni proističu iz suštine samog kapitalizma. CK posebno apostrofira trku u naoružnju između imperijalističkih sila koja se sve više ubrzava. Zajednički nastup imperijalista se ogleda samo u njihovoj borbi ptotiv tzv. međunarodnog terorizma, odnosno, u osnovi borbi protiv antiimperijalističkih pokreta.


II

  Ocena PR o tzv. permanentnom imperijalističkom ratu koje vode SAD, potpomognute od ostalih imperijalističkih zemalja,  pokazuje se poptupno tačnim. Proizvodne snage su toliko narasle, kao i cikličnost kriza imperijalizma, da se ne može više govoriti samo o krizi imperijalizma koja se odigrava u određenom vremenskom periodu i koja se razrešava proizvođenjem ratova (odnosno revolucijama), već se radi o stalnom ratu koji je uslov opstanka imperijalizma. Iz ove opšte nužnosti za vođenjem permanentnog rata proizilaze posebni interesi SAD, a to su: kontrola svetskih sirovina, zauzimanje strateških pozicija u odnosu na ostale imperijalne sile u budućim sukobima, borba za uništenje oslobodilačkih pokreta pre nego što oni dobiju toliku snagu da bi mogli potkopati same temelje imperijalizma SAD.


III

  CK ocenjuje da borba naroda sveta nije poprimila opšti karakter, što je uslovljeno slabošću revolucionarnih snaga i snazi imperijalista da u ovoj fazi  izoluje otpor pojedinih pokreta i zemalja i time lakše vodi borbu protiv njih.


IV

  PR podržava sve oružane pokrete u svetu koje vode borbu portiv imperijalista, kao i sve ostale vidove suprotstavljanja imperijalizmu. PR smatara da je odnos preme permanentnom ratu koji svetski imperijalizam predvođen SAD vodi protiv ostalih naroda i oslobodilačkih pokreta u svetu osnov za ocenu o revolucionarnoj odnosno oportunističkoj poziciji pojedinih partija i pokreta.


V

  Na Balkanu nisu završeni procesi koji ne bi mogli izazvati nove sukobe. Vojno prisustvo imperijalista je slomilo militantni nacionalizam koji su sprovodio režim u Beogradu, a potom i režim u Zagrebu. Svi režimi balkanskih zemalja su dovedeni u marionetsku poziciju od strane svetskog imperijalizama i samo sučeljavanje i borba interesa pojedinih imperijalističkih sila može dovesti do novog rata na Balkanu. Konkretno – SAD žele da vojnom kontrolom Balkana spreče povratak Rusije na Balkan, ukline se između Evrope i Rusije na liniji: Baltik-Ukrajina-Balkan, otežaju poziciju Evrope u njenoj tešnjoj saradnji sa Rusijom i tzv. muslimanskim svetom, okruže Rusiju u pripreme se za komadanje njene teritorije i resursa, i spreče rastući otpor protiv NATO i SAD koji se javlja u Turskoj i među abanskim narodom na Kosovu i Makedoniji. SAD nastoje da svoju kontrolu nad Balkanom upotpune nastavkom kontrole albanskog pokreta za nezavisnošću na Kosovu i Makedoniji uz istovremeno stavljenje i režima u Beogradu pod potpunu kontrolu. Svi sukobi koji bi izbili među balkanskim narodima u ovom trenutku, bilo da su podstaknuti od strane SAD ili nekih drugih imeprijalista, primorale bi SAD da ulože sve snage da ne dozvole da im Balkan izmakne kontroli.


VI

  Odnos političkih snaga u Srbiji kao i kohabitacija koja je uspostavljenja između vodećih političkih stranaka nagoveštva relativno stabilnu političku situaciju u narednom periodu u Srbiji. Snage Miloševićevog režima su doživele poptunu rehabilitaciju uz pomoć snaga koji podržavaju premijera Koštunicu, tako da treba očekivati produbljenje sradnje među tim snagama i njihovo  istrajavanje na stvaranju modela tzv. unitarne Srbije, uz nastojenje da se sačuvaju ostaci Miloševićevog velikoisrpskog projekta – otežavanjem samostalnosti Crne Gore, nastavkom podrške nacionalističkim snagama u BiH, disciplinovanjem Vojvodine, popustljivom politikom prema Bošnjacima u Sandžaku zbog predstojećeg razrešenja odnosa sa CG, i kao najbitnije zadobijanjem međunarodne podrške za sprečavanja stvaranja nezavisnog Kosova, odnosno dobijanje povoljnih pogodnosti za neprotivljenje tom činu. Učvršćenje državnog aparata, sve veća ekonomska i politička zavisnost od multinacionalnpog kapitala, i dalje raslojavanje stanovništva, uz političke skandale i korupcionaške afere,  slika je Srbije sa kojom ćemo se suočavati u narednom periodu. Režim nije sposobnan za vođenje nekog novog rata na Balkanu i eventualni njegov »vojni odgovor« događanjima na Kosovu može biti samo epizoda u konačnom dobijanju srtatusa nezavisnosti Kosova i samostalnosti CG, kao i prilika za režim u Srbiji da gubitak Kosova pokuša da kompenzira  konačnim  uspostavljanjem  državnih granica i  učvršćenjem svog poretka.        


VII

  CK procenjuje da pogoršanje uslova življenja ogromne većine stanovniuštva Srbije, kroz obaranje realnih zarada, povećanja ekspolatacije, uskraćivanje osnovnih socijalnih i radnih prava, kao i povećanje stepena nezapolsenosti nije dovelo do povećanja klasnog otpora i uprostavljanja takvom stanju. Uzroci ovome su po oceni CK:

–         decenijsko razbijanju radničke klase,

–         unošenju ideologije u radničku klasu suprotne njihovim interesima kao što su to nacionalizam i malograđanska, odnosno neoliberalna ideologija;

–         nepostojanje proleterske organizacije koja će zastupati i boriti se za interese radničke klase;

–         stavljanje tzv. radničkih sindikata u službu režima odnosno multinacionalnog i nacionalnog kapitala,

  CK ponavlja u praksi dokazanu istinu da je bez revolucionarne organizacije svaka borba proletarijata nemoguća, odnosno u slučaju  stihijskog otpora osuđena na nesupeh. Dok PR ili bilo koja druga revolucionarna organizacija ojača, ne može se govoriti o uzletu klasne  borbe u Sbiji, odnosno o predstojećim »socijalnim ratovima«.


VIII

  CK procenjuje da se uspešna klasna borba u Srbiji može uspešno voditi, samo ako se uzmu u obzir trenutni odnos klasnih i političkih snaga na celom Balkanu, odnosno i vojno prisustvo imperijalizma i njegovi strateški interesi. Stoga će PR u narednom periodu nastojati da svoju borbu u Srbiji proširi i poveže sa borbom ostalih revolucionarnih snaga na Balkanu.

INFORMATOR – avgust 2004

I

 Zbog izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije po prvi put počinje da se javlja zaista masovni otpor narodnih masa. Taj otpor se ogleda u nešto radikalnijim oblicima borbe nego ranije. Ohrabrujuć je primer blokade auto-puta od strane rudara. Vlada je sa svoje strane odgovorila pooštravanjem propisa vezanih za štrajk. Ovo je još jedna represivna mera kojom se onemogućava borba za jedno od osnovnih prava – pravo na rad.

  Na takvo sužavanje prava radne mase će morati da odgovore na organizovaniji način nego do sada, jer pojedinačni protesti po preduzećima, a naročito u preduzećima sa malim brojem zaposlenih, lako se mogu ugušiti. Nijedan od postojećih sindikata ne pokazuje želju da bude faktor koji će da poveže radnike i tako ih pretvori u značajnu društvenu silu. Zbog toga, radne mase uzajamno povezivanje moraju da postignu ne samo bez pomoći kompromisera iz rukovodstva sindikata, već i u sukobu s njima. Rudari iz Kostolca su pokazali kako se odnosi prema oportunistima iz sindikata – najurili su ih i formirali štrajkački odbor iz svojih redova. To treba da bude primer svim radnicima u zemlji, a najviše radnicima iz preostalih velikih preduzeća koja su nekada bila u državnom ili društvenom vlasništvu, jer će započeto sistematsko uništavanje takvih preduzeća umnogostručiti broj nezaposlenih, kao i broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Radnim masama nije potreban strani kapital da bi poboljšale svoj položaj – moć za ostvarenje tog cilja je u njihovim rukama, u njihovim redovima.

 Stvaranjem jake organizacije, radništvo će dobiti onu političku snagu u društvu koja odgovara njegovoj brojnosti, a samo jačanjem proleterske partije dobijaju radničke mase tu organizaciju koja će im omogućiti da postanu nepobedive.


II

Politička scena u Srbiji posle Miloševića pokazuje isto lice kao i u ostalim zemljama Istočne Evrope. Na svakim izborima gubi ona stranka koja je do tada bila vladajuća. Tako se dogodilo i na predsedničkim izborima – izgubila je vladajuća koalicija. Kapitalizam sa blagostanjem, koji je obećavan narodu, nikada nije došao, jer takav kapitalizam ne postoji, i zbog toga se na vlasti smenjuju obični demagozi koji već više od deset godine pričaju iste priče o poštenim privatizacijama, pokretanju privrede, nacionalnim interesima ili himnama i zastavama. Haotična situacija će se nastaviti, jer nijedna od postojećih buržoaskih partija nema snage da skoncentriše potpunu moć u svojim rukama. Zbog toga počinju da se javljaju pokušaji predstavnika domaćeg krupnog kapitala da preuzmu vlast. Za sada najozbiljniji primer takvog pokušaja predstavlja Bogoljub Karić, koji se, zahvaljujući ogromnoj finansijskoj moći, pojavljuje na političkoj sceni kao značajan faktor. Predstavljajući se kao ona snaga koja zastupa »domaći« kapital, navodno suprotstavljen interesima transnacionalnog kapitala, on je ušao u sukob sa vladom. Nijedan od ovih interesa, koji su zapravo istovetni, nije interes naroda, i zbog toga narod ne bi trebalo da se upliće u ovaj sukob, podržavajući jednu od dveju strana. Umesto toga, tokom ovog sukoba treba jačati revolucionarnu partiju proletarijata.


III

Imperijalizam Sjedinjenih Američkih Država nastavlja sa svojom agresijom na svet, pripremajući se za novi rat. Sledeće moguće mete su Sudan, Sirija ili Iran, a u toku su uobičajene mere političke i ekonomske agresije na Kubu. Herojski otpor Iračana ove planove delimično usporava, a istovremeno daje primer svim narodima kako se pruža otpor imperijalizmu. Kao što je nekada Če Gevara govorio za Vijetnam: »Dva-tri Vijetnama i sa američkim imperijalizmom je svršeno«, tako se isto danas može reći za Irak. Ukoliko imperijalizam nastavi agresiju ne ugušivši otpor u Iraku, problemi za imperijaliste će se samo uvećavati.

Partija rada podržava sve forme antiimperijalističke borbe porobljenih naroda, uključujući i oružanu oslobodilačku borbu.

INFORMATOR – oktobar 2003

I

  Talas protesta i štrajkova je zahvatio Srbiju. Mafijaško-policijska sprega na vlasti, nema načina da se, za sada, izbori sa izlivima nezadovoljstva radnika koji, suočeni sa gubitkom radnih mesta i situacijom potpune egzistencijalne nesigurnosti, shvataju da više nemaju šta da izgube. Očito je, međutim, da nema ni povezanosti između radnika koji štrajkuju. Radnici svakog preduzeća ponaosob prepušteni su sami sebi. Zbog toga ovi protesti ne postižu svoj puni efekat i ne dostižu svu svoju snagu. Radnička klasa nije svesna svoje snage, jer ne poseduje dovoljno razvijenu klasnu svest, što je posledica politike bivše i sadašnje vlasti, sinhronizovanog dejstva medijskih dezinformacija, korumpiranih vrhova sindikata i međunarodnih faktora. Odlučujući potezi u cilju suzbijanja mogućnosti šireg radničkog samoorganizovanja načinjeni su za vreme vladavine Miloševićeve klike, kada su radnici, usled razorenosti privrede, bili prinuđeni da se za osnovna sredstva za život bore na tzv. crnom tržištu. Sadašnji vlastodršci, oslanjajući se na sloj bogataša povezanih sa kriminalom iz prethodnog perioda, taj proces dovode do kraja – do masovnog siromašenja najvećeg dela naroda i enormnog bogaćenja uskog kruga ljudi bliskih režimu i kriminalnim bosovima.

  Partija rada podržava sve izlive klasnog nezadovoljstva. Ona posebno značajnim smatra primere štrajkova koji, poput onog u nekadašnjem »Sartidu«, radikalizuju svoje ciljeve i forme borbe za njihovo ostvarivanje. Istovremeno, PR ne podržava štrajkove »staleškog« karaktera, poput štrajka lekara, koji zahtevaju da se poveća razlika između njihovih plata i plata ostalog osoblja u zdravstvenim ustanovama, pod parolom Vreme je za elitu.

  Partija rada posebno osuđuje one proteste i »štrajkove« koje imaju za cilj da ojačaju pozicije snaga nacionalizma i fašizma u Srbiji.

  Partija rada smatra da treba nastojati radikalizovati forme klasne borbe kako bi se  pokazalo za kakvim je sredstvima spremna da posegne nova kapitalistička klasa u odbrani napljačkanog bogatstva i privilegovanih pozicija. Time će se radnicima, nezaposlenim i studentimа otvarati mogućnost za stvaranje svoje revolucionarne političke sile.    


II

  Konačno priznavanje da je vlada Srbije ostala bez podrške skupštinske većine ukazalo je, kroz do sada neprevaziđenu parlamentarističku farsu, da je sadašnju krizu političkog predstavljanja u Srbiji nemoguće rešavati bilo kakvim izborima. Dosadašnja dva neuspela pokušaja da se izabere novi predsednik republike dovoljno jasno ukazuju na to. Ni predsednički, ni budući parlamentarni izbori ne mogu razrešiti krizu, jer su na političkoj sceni akteri koji proizvode tu krizu i koji  imaju isti politički program: kapitalizam, služenje multinacionalnom kapitalu, ulazak u NATO i koktel  nacionalizma i neoliberalne frazeologije sa prtljagom neuspele »reforme«. I dok traje višemesečna medijska pompa oko krize parlamentarizma i mogućnosti za vanredne izbore, a ogromna većina naroda u Srbiji gleda kako da preživi, dotle se na delu  uspostavlja   diktatura krupnog multinacionalnog i domaćeg kapitala uz oslonac na sve snažniji represivni aparat. Farsa oko izbora, parlamentarne i ustavne krize se nastavlja i njen kraj ne može se sagledati, a pogotovo je ne mogu okončati sadašnji predstavnici parlamentarnog života u Srbiji.         


III

  Započeti bečki dijalog između zvaničnika iz Beograda i Prištine, budući da se odvija u atmosferi nadmenog junačenja pred domaćom javnošću i udvoričkog taktiziranja sa zapadnim silama, nema izgleda da dovede do trajnog rešenja postojeće krize na Balkanu u duhu nacionalne ravnopravnosti.  Režim u Beogradu sada pokušava da uz pomoć zapadnih sila sačuva ostatke svog lokalimperijalizma u odnosu na Kosovo. Isto tako, narod Kosova ne može da postigne svoju punu nezavisnost ako se aktivno ne suprotstavi zapadnoj imperijalističkoj politici koja Kosovo drži u statusu protektorata, a u Srbiji instalira marionete kojima je uloga da povremeno doliju ulje na vatru kosovskog problema.


IV

  Režim u Srbiji prednjači među ostalim režimima na prostoru bivše SFRJ u politici podilaženja Sjedinjenim Američkim Državama. Premijer Živković je, u to ime, ponudio slanje određenog broja pripadnika žandarmerije i vojske iz Srbije i Crne Gore, koji bi služili kao pomoćne trupe američkoj okupacionoj vojsci u Avganistanu, a potom i Iraku. Zvaničnici NATO pakta su ovu ponudu srpske vlade protumačili kao »ohrabrujući znak«, što je ministra vojske Tadića navelo da izrazi nadu u ulazak Srbije i Crne Gore u Partnerstvo za mir do kraja godine. U međuvremenu ministar unutrašnjih poslova Mihajlović je već obelodanio da su pripreme za slanje »naših specijalaca« u Avganistan uveliko odmakle.

  Partija rada reagovaće na ovo otvoreno stavljanje mafijaško-policijskog srpskog režima u službu imperijalističkih osvajača intenziviranjem napora na stvaranju fronta otpora imperijalizmu u Srbiji, kao i na jačem povezivanju sa snagama koje se, posle američke objave tzv. globalnog rata protiv terorizma, širom sveta bore za slobodu.

INFORMATOR – mart 2003

I

  Izjave najviših predstavnika vlasti Srbije i Crne Gore povodom napada SAD na Irak odražavaju svu zavisnost i nemoć ovih malih činovnika svetskog kapitala.

Proglašavanje nekompetetnosati, po onoj »mi smo mali«, upućivanja pisma razumevanja američkom predsedniku, pravdanje američkog ratnog pohoda »psihološkim razlozima zbog 11. septembra«, i proterivanje iračkih diplomata, jasno pokazuju koga podržavaju sadašnje vlasti u Beogradu i Podgorici. I dok cela demokratska i miroljubiva javnost širom sveta iznalazi raznovrsne obilike protesta protiv novog hitlerizma, dotle ovi »legalisti« podupiru rušenje međunarodnog pravnog poretka od strane SAD.

Bez ikakvog dostojanstva i državničke mudrosti ovi pioni više ne kriju svoje vazalstvo i spremnost da slede trenutno najmoćnijeg. Ta kratkovida politika će doživeti poraz. Globalni točak društvenih promena se ubrzao i on neće ostaviti po strani ove saputnike istorijskih previranja.


II

  Namera pristupanje Srbije i Crne Gore u Partnerstvu za mir, rekonstrukcija vojske i sve veća zavisnost zemlje od vojno-industrijskog kompleksa imperijalizma, otkrivaju namere imperijalista da Beograd pretvore u sedište NATO-a na Balkanu.

Partija rada je jasno istakla u svom Programu da je budućnost balkanskih naroda u njihovom povezivanju i stvaranju pokreta otpora protiv prisustva NATO-a i institucija imperijalizma u njihovim zemljama.


III

  Uvođenje vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića i kampanja »obračuna sa organizovanim kriminalom« je iznudica proistekla iz stanja »ko će koga«. Obračun sa zločincima (do juče »herojima«) ima pozitivni poltički značaj, jer je to ujedno prilika da se još više razotkrije suština Miloševićeve politike čiji je duh još u dobroj meri prisutan u Srbiji. Ovom kampanjom se, međutim, ne može prikriti niti izmeniti kriminalna suština sadašnjeg režima. Nisu samo ostaci starog režima kriminalni, već je to i sadašnji režim. On je kriminalan, jer neprekidno proizvodi bedu, jer vrši dodatnu pljačku već opljačkanog naroda, jer stvara novu kapitalističku klasu i legalizuje njen lopovluk, jer je korumpriran od vrha do dna…. i što iznova reprodukuje kriminal koji je jednima uslov opstanka, a drugima uslov očuvanja privilegija, vlasti i bogatstva.

  Kampanja borbe protiv organizovanog kriminala samo najavljuje da »evropeizacija« Srbije zahteva i »evropeizaciju« kriminala.


IV

  Vanredno stanje u Srbiji je dobrodošlo režimu da uguši započete procese radničkog samorganizovanja (zabranjeni su štrajkovi i demonstracije) i da režimski sindikati imaju alibi za odlaganje njihovog »radikalnog obračuna s vladom«. Partija rada će još upornije nastaviti da podstiče radnike i nezaposlene na samorganizovanje, štrajkove i demonstracije, u cilju odbrane njihovih prava, bolje reći golog života. Samo jačanje klasne svesti, klasne borbe i klasne revolucionarne organizacije može izbaviti radništvo i nezaposlene u Srbiji iz stanja u kojem su se našli.

INFORMATOR – jul 2002

I

  Partija rada je održala 29.juna 2002.g. svoj Drugi kongres. Na kongresu je donesen Program i Statut i izabrano je novo rukovodstvo Partije.


II

  Vladajuće elite u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj nisu u stanju da same izađu na kraj sa političkom nestabilnošću koja se ogleda prvenstveno u neprestanim zahtevima za novim izborima. Sve buržoaske političke snage na Balkanu učestvuju u goloj borbi za vlast u kojoj se može videti zavisnost političkih elita od multinacionalnog kapitala. Na čitavom Balkanu, buržoaska politika sve svoje probleme pokušava da reši uz pomoć imperijalista. Ovu nestabilnost koriste SAD, koje su stavile region pod vojnu kontrolu, za dodatne ucene kako vladajućih grupa u balkanskim zemljama, tako i zemalja EU.


III

  Ekonomska situacija u Srbiji je sve teža za najšire narodne slojeve. Vlast bezobzirno povećava osnovne troškove života, jer su izneverena očekivanja od inostrane pomoći. Vlada Srbije pokušava da proda sve što je preostalo od privrednih kapaciteta, a sindikati, čija su rukovodstva potpuno korumpirana i otuđena od radničkih masa, ne pružaju nikakav otpor tome. Radničkoj klasi treba osnovna zaštita koju sadašnji sindikati i političke snage nisu u stanju da joj pruže. Zato je potreba za autentičnom radničkom organizacijom sve veća.


IV

  Položaj palestinskog naroda je veoma težak. Njihov pokret imperijalisti žele da pocepaju i potpuno stave pod svoju kontrolu. Ostaje nada da će se ugnjeteni narod Palestine odupreti ovim pokušajima koji imaju za cilj slabljenje borbe za nacionalno oslobođenje.


V

  Pojačava se propagandni rat protiv Kube. Dužnost svih slobodoumnih ljudi je da demaskiraju laži i ucene kojima je izložena Kuba od strane SAD imperijalizma.


VI

  Politički zatvorenici u Turskoj žrtvuju svoje živote da bi sprečili dalju torturu stvaranjem zatvora F-tipa. Iako žrtve te borbe izgledaju prevelike, ona može da bude i opravdana ukoliko mobiliše mase u Turskoj za solidarnost sa štrajkačima i zaoštravanje klasne borbe.


VII

  Kriza imperijalizma se produbljuje i to je uočljivo u nesigurnosti predstavnika najmoćnijih kapitalističkih zemalja iz G-8. Moćnici iz najbogatijih zemalja se plaše susreta sa desetinama hiljada aktivista koji, iako slabo organizovani, predstavljaju pretnju samitima bogatih. To pokazuje u kojoj meri se imperijalisti plaše za svoju budućnost, uprkos opšteproklamovanoj pobedi protiv komunizma. Antiglobalistički pokret, koji se još uvek nalazi u početnim formama organizovanja i koji još uvek boluje od uticaja raznih malograđanskih teorija, može da postane značajan revolucionarni faktor ukoliko revolucionarne snage i grupe prošire svoj uticaj na omladinske mase u svetu.

INFORMATOR – april 2002

I

  Usvajanjem Zakona o saradnji sa haškim tribunalom i primoranost vladajuće političke elite da ubrza isporučivanje osumnjičenih za ratne zločine, otvara se prostor šire denacifikacije u Srbiji. Nacionalističkom bloku snaga u Srbiji i Crnoj Gori je zadat još jedan udarac koji će nužno proizvesti podele i cepanja u njihovom bloku. Jedan deo ovih snaga osuđen je da se batrga u prividu vlasti, dok će drugi deo svoj spas potražiti u radikalizaciji svojih stavova, u »patriotizmu«,  bolje reći fašizmu.


II

  Istovremeno je stvoren politički ambijent za proboj socijaldemokratskih snaga koji će, uz pomoć imperijalista i sprovodeći najradikalniji neoliberalizam, nastojati da preuzmu vođstvo na tzv. reformskom kursu zemlje.


III

  Posle poraza nacionalističke ideologije, režim u Srbiji čini sve kako bi  sprečio da se  radništvo organizuje u borbu sa klasnih pozicija. Taktika režima je vrlo jasna: cepati radničku klasu kroz mnoštvo sindikata; upravljati vrhovima sindikata; nametnuti sindikatima da prihvate interese vladajuće klase kao interese radničke klase; slabiti otpor radnika i dobijati na vremenu nudeći tzv. socijalni dijalog i socijalne programe.


IV

  I pored nedostatka jake radničke partije u Srbiji, taktika svih manjih partija i grupa koje se bore za interese radničke klaese u ovom trenutku isto tako mora biti jasna: unositi proletersku, umesto nacionalističke svesti u redove radničke klase; napadati kapitulantsku ulogu vrhova sindikata, preuzimati vrhove sindikata u baznim organizacijama, voditi borbu protiv ideologije o koegzistencije sveta rada i sveta kapitala, odnosno o mogućnošću socijalnog dijaloga između radnika i kapitalista.


V

  Partija rada zajedno sa nekoliko drugih levičarskih grupa pokrenula je zajedničku kampanju protvi privatizacije pod naslovom »Čije su naše fabrike«. Cilj kampanje je da se razbija mit o privatizaciji koji režim u Srbiji svakodnevnom agresivnom propagandom nameće kao jedino resenje za upropastenu industriju i put za blagostanje društva. Istovremeno, kampanja ima za cilj da jača klasnu svest kod dezorjentisanog radništva i da učvršćuje akciono jedinstvo među levičarskim grupama i organizacijama.


VI

  Palestinskom narodu nije preostalo ništa drugo nego da najradikalnijim metodama brani svoja prava i svoju slobodu. Ostajući samo kamenjem za odbranu, stalno izdavani od većine rekcionarnih arapskih režima, palestinski borci su pokazali celom svetu kako treba odgovarati na teror od imperijalista.


VII

  PR posebno osuđuje stalne pokušaj podvođenje pod terorizam borbu naroda za slobodu, kako bi se time prikrio stvarni terorizam i okupacija koji imperijalizam sprovodi na Bliskom Istoku i ostalim delovima sveta.


VIII

  Događaji u Venecueli i Kolumbiji, Peruu pokazuju da SAD pojačavaju rat niskog intenziteta  u Južnoj Americi. Međutim, latinoameričke mase su odavno postale svesne i spremne su da se odupru intervenciji SAD, i ubrzano pripremaju celi kontinent za pobedu novog sveta. Kapitalistima, latifundistima i vojnim huntama potpomognutim od američkog imperijalizma  vreme ističe. Povratak Čaveza na vlast u Venecueli jača pozicije Kube i ostalih revolucionarnih pokreta Južne Amerike u suprotstavljanju imeperijalizmu.


IX

  SAD je sve teže da otvoreno intervenišu u "svom dvorištu", jer to više nije u pitanju samo jedna zemlji, već skoro celi kontinent.

INFORMATOR – februar 2002

I

  Ceo svet postaje talac namere SAD da svoju recesiju reši proizvođenjem ratova. To više nije u pitanju klasični pokušaj imperijalizma za rešavanjem svojih protivrečnosti, već njegova temeljna kriza koja ga gura ka novoj fazi gde je permanentni ratni sukob uslov opstanka imperijalizma. Jasna i nedvosmislena objava dugotrajnog rata celom progresivnom svetu, od strane Buša i američke administracije, samo je potvrda dubine krize i ove nove faze imperijalizma. Zato je najnovije proklamovanje Osovine zla  otvorena pretnja svetskom miru i uvod u borbu za opstanak čovečanstva.

Sve progresivne snage u svetu moraju delovati u pravcu zautavljanja ovog krstaškog pohoda imperije zla. To je pitanje svih pitanja, a pasivnost i ne pružanje otpora ovom pohodu je pomaganje imperijalizmu.


II

  Trudeći se da postane najbolji saveznik imperijalizma na Balkanu, režim u Beogradu će predstavljati  i snažnu prepreku progresivnim snagama na Balkana za njihovo objedinjavanje u otporu imperijalizmu.

U Srbiji još nisu stvorene snage koje bi napravile stvarni iskorak u pravcu demokratizacije i rušenja samih temelja na kojima je nikla Miloševićeva politika. Manifestacije tog stanja se ispoljavaju u sledećem:

–          nesposobnošću suočavanja društva sa počinjenim zločinima. Jedan dobri deo društva i dalje opravdava sva počinjena dela Miloševićevog režima, dok drugi deo, putem tzv. individualizacije krivice, osuđuje počinjene zločine, svaljujući svu krivicu na Miloševića i njegovo neposredno okruženje;

–          potpunom povlađivanju interesima Zapada, i pokušaj da se sitnom kalkulantskom politikom sačuvaju delovi velikosrpskog projekta, a  što se najbolje vidi na pitanju samostalnosti Crne Gore i Kosova;

–          očuvanju političkog i duhovnog ambijenta pogodnog za egzistiranje najreakcionarnijih snaga – raznih nacionalista, fašista, pravoslavnih fundamentalista, monarhista;

–          voluntarizmom u ekonomiji, pljačkom naroda i  gaženjem osnovnih  socijalnih prava;

–          kompromitacijom i oportunizmom tzv. demokratskih snaga koje se bave potpuno nevažnim stvarima;


III

  Vlasti u Beogradu, za sada, uspevaju da izbegnu šire socijalne nemire, iako ne dolazi do poboljšanja životnog standarda stanovništva. Sadašnje vlasti u Srbiji samo dovršavaju posao uništavanja privrede Srbije, čime se politički već uništena radnička klasa stavlja na rub socijalne propasti. Politički razjedinjena, ona biva stalno obmanjivana obećanjima o boljoj budućnosti koja će nastupiti tzv. tranzicijom i uključivanjem u EU. Očekivanje spasa iz inostranstva pasivizuje radnike koji ionako nemaju nijedan borbeni sindikat, niti jaku političku partiju, koji bi zastupali njihove interese. Pojave bunta su retke i bez prave energije. Umesto dobro osmišljenih protesta i štrajkova, pribegava se pojedinačnim akcijama od čijih se ciljeva brzo odustaje. Pred revolucionarnim snagama u Srbiji i na Balkanu je težak zadatak da, zbog nacionalizma, duboko razjedinjene radničke klase balkanskih zemalja ujedini, jer je to jedini način za početak uspešne borbe protiv kapitalizma.


IV

  Plima revolucionarne borbe u svetu poput Argentine, Nepala, Kolumbije, Filipina, Turske i drugih zemalja, ujedno je poziv svim revolucionarnim snagama u svim zemljama na aktivnije delovanje. Jačanje ovih pokreta koji su ostali na doslednim internacionalističkim pozicijama, i  kojima je bio stran svaki revizionizam ili dogmatski šematizam, snažna je opomenama svim partijama koje u svojoj dogmatskoj i sektaškoj isključivosti bespredmetno rasipaju energiju na nebitnim pitanjima. Solidarnost sa borbom proletarijata na bilo kojoj tačci zemljine kugle danas iziskuje prave odgovore.

INFORMATOR – oktobar 2001

I

  Svet se nalazi pred novim ratom. Ovog puta to više nije samo uobičajeni ratni pohod imperijalista za novu pljačku po svetu i odbranu njihovih strateških interesa, već jedan dugotrajni ratni ciklus čiji je osnovni cilj da spreči neminovni slom globalnog kapitalističkog poretka. Pod zastavom borbe protiv terorozma svetski imperijalisti će pokušati da stalnim ratnim sukobima, putem stvaranja tržišta za ratnu privredu na globalnom planu, odlože svoj krah. Imperijalizam je ušao u fazu kada više ne može da se održi bez permanentih ratnih sukoba.

  Rezolucijom UN Sjedinjene američke države i njeni saveznici su dobili zeleno svetlo za “krstaške pohode” po celom svetu. Ovaj “minhenski papir” će poslužiti SAD da se bar formalno pozivaju na UN i medjunarodno pravo prilikom odabiranja novog ratnog poprišta. On će ujedno poslužiti SAD da sve progresivne pokrete u svetu koji vode oružanu borbu protiv imperijalizma označe terorističkim i pokušaju da ih najbrutalnije unište.

  Prividno jedinstvo koje vlada svetskom scenom oko potrebe borbe protiv terorizma, brzo će se raspršati čim počnu pohodi SAD soldateske na teritoriji Azije, gde su značajni interesi i Kine i Rusije, a da se ne govori o potrebi arapskog i islamskog sveta da se konačno izbore da nesmetano raspolažu svojim prirodnim bogatstvima.

  S obzirom na nastupajuce sukobe, može se očekivati porast revolucionarnih snaga unutar samih imperijalističkih zemalja, jer se za to stvaraju povoljne okolnosti. Revolucionarni pokret u imperijalističkim zemljama moze da ojača ukoliko izvrši i pravilnu analizu uzroka terorističkog napada kao što je bio onaj od 11. septembra. Pored toga, predstojeći sukob će, neminovno, biti dugotrajan čime se stvaraju uslovi za formiranje jednog moćnog antiratnog pokreta kome treba dati antiimperijalističku suštinu. 


II

  Ni posle godinu dana od petog oktobra, kada je srušen Miloševic sa vlasti, u Srbiji nije došlo do suštinskih promena sistema. Sistem nije razbijen, a paktiranje sa snagama starog režima i potpuna nedolučnost i nemoć demokratskih snaga da radikalnim merama povedu društvo iz krize, samo ide na ruku nacionalističkom bloku. Još uvek traje borba izmedju nacionalističkih snaga, pod vodjstvom Koštunice, i tzv. pragmatičara pod vodjstvom Djindjića. Odnos snaga izmedu ova dva bloka je takav da i jedni i drugi pokušavaju da ojačaju svoje pozicije približavanjem imperijalistima. Koštunica sa vojnim strukturama pokušava to ponudama za ulazak zemlje u NATO, a Djindjić rasprodajom preostalih privrednih kapaciteta. Dogadjaji u svetu, a pogotovo izbori na Kosovu i konačno rešavanje pitanja samostalnosti Crne Gore, primoravaju Srbiju ili da ponovno posegne za svojim malim imperijalnim ciljevima, ili da odlučnim raskidom sa prošlošcu konačno krene ka suštinskim demokratskim promenama.


III

  Socijalna situacija u Srbiji je teška. Nove vlasti nemaju jasan plan u vezi tzv. reformi i osnovni im je cilj da zadovolje interese multinacionalnog kapitala, radi olakšanja enormnog duga i dobijanja pomoći, kao i pravljenje prostora i ustupaka sve agresivnijem nastupu domaće buržoazije. Predstavnici nove buržoazije vode medjusobnu borbu za sticanje što većeg monopola nad privredom i prirodnim bogatstvima Srbije i pitanje je dana kada će ispostaviti zahtev za potpunom političkom vlašću.

  Nove vlasti pod izgovorom sprovodjenja neophodnih reformi stvaraju i pogodni ambijent za nemilosrdno uništenje tzv. viška radne snage. Nepriznavanje najosnovnijih radničkih i seljačkih prava, i prava mnogih zaposlenih, kao i njihova slaba i neorganizovana borba je slika trenutnih klasnih odnosa u Srbiji. To, medjutim, vodi započinjanju organizovanijeg i radikalnijeg otpora za zaustavljanje ovog brutalnog gaženja prava i sprečavanje bede za najšire slojeva društva.

INFORMATOR – jun 2001

I

  Slobodan Milosevic nije, niti moze biti jedini krivac za izvrsene zlocine. Ne mogu se amnestirati oni koji su proizveli Milosevica, svo vreme ga podrzavali i sprovodili jedinstvenu politiku. Pokusaji da se sva krivica prevali na "poslednjeg komunistickog diktatora", optuzujuci ga da je vladao mimo volje naroda, izraz je nespremnosti naroda Srbije da se suoci sa svojom istorijskom odgovornoscu. Srbija se mora suociti sa svojim zlocinom i svojim zlocincima.


II

  Izrucenje Milosevica Haskom tribunalu predstavlja jasan pokazatelj da su tzv. pragmaticne snage u Srbiji predvodjene premijerom DJindjicem odnele znacajnu pobedu u odnosu na reakcionarno-nacionalisticki blok. Ovaj konzervativni blok nastoji sacuvati osnov na kojima je nikla Miloseviceve politika, pri cemu je Crkvi, nacionalistickoj inteligenciji i profasistickim partijama stalo da osiguraju podrsku vojske i predsednika Kostunice. U pridobijanju pristalica za ovu novu formu fasizma socijalni momenat moze odigrati znacajnu ulogu. Od brzine s kojom se bude Srbija ekonomski oporavljala zavisice i mogucnost pobede nad reakcionarno-nacionalistickim snagama. U suprotnom, njihova pobeda bi oznacila pocetak gradjanskog rata i raspad Srbije.

  I pored ovih naraslih suprotnosti, ekonomska pomoc iz inostranstva i interesi imperijalista ce biti odlucujuci faktor koji ce odrediti kako ce se dalje odvijati situacija u Srbiji. Vrlo brzo ce se pokazati da li bi sukobi u Srbiji vise odgovarali NATO imperijalistima kako bi i fakticki u potpunosti zaposeli Balkan, ili Rusiji, kako bi se zapadni imperijalisti i dalje bavili problemima Balkana.


III

  Zakon o privatizaciji u Srbiji je protekao bez ikakvih otpora od strane radnistva i to nije nikakvo iznenadjenje. Potvrdjuje se stav Partije rada da se radnicka klase u Jugoslaviji nije nikad formirala u tardicionalnom smislu. Da je za vreme Titovog rezima radnistvo potpunosti prihvatilo malogradjansku ideologiju i, na kraju, zavrsilo u nacionalizmu. Sada je radnistvo poptuno dezorjentisano. Cak ni znacajna uloga radnistva prilikom rusenja Milosevicevog rezima nije iskoriscena za bolje organizovanje i jacanje njegovih pozicija u drustvu. Centralizacija kapitala, pljacka i neokolonijalni status zemlje je surova realnost Srbije. Porazi nacionalisticke ideologije i divlji nastupajuci kapitalizam stvaraju mogucnost da se, prvi put posle pedeset godina, u Jugoslaviji pocnu javljati istinske revolucionarne snage.


IV

  PR je isticala da je albanski nacionalni pokret prilikom otpora Milosevicevom lokalimperijalizmu nuzno morao imati saveznika u americkom imperijalizmu . Isto tako, PR je isticala da ce ciljevi albanskog nacionalnog pokreta nuzno doci u suprotnosti sa interesima SAD na Balkanu. U Makedoniji je to danas vec evidentno. SAD ce zbog svojih interesa teziti da zadovolje kako interese marinetskog rezima u Skoplju, tako i zahteve albanskih partija, a da pri tom ne udju u otvoreni sukob sa albanskim oruzanim pokretom Zato nastoje da prvo izoluju albanski oruzani pokret, kako politicki tako i vojno, a zatim da ga marginalizuju i stave pod kontrolu. PR se zalaze, ne samo za ostvarivanje albanskih prava u Makedoniji, vec i da kvantitet albanskog pokreta da jedan novi kvalitet u suprotstavljanju americkom imperijalizmu na Balkanu.