KOMINIKE broj 9

  U Srbiji se 28. decembra 2003. održavaju parlamentarni izbori. Ta činjenica, međutim, ima relativno mali politički značaj. Preraspodela skupštinskih mandata posle izbora neće dovesti do otvaranja suštinski nove perspektive kakva je zemlji danas potrebna. Političke opcije zastupljene na ovim izborima narodnim masama, a radničkoj klasi pogotovo, ne nude nikakav izbor. 

  Po svom odnosu prema pljačkaškoj realnosti privatizacije i mafijaškom cementiranju kapitalističkog poretka, stranke i koalicije koje će biti zastupljene na izborima gotovo se uopšte ne razlikuju. Šareno društvo opozicionih i kvazi-opozicionih snaga suprotstavlja se »reformskom kursu« režimske klike demagoškim zalaganjem za reviziju najsumnjivijih ugovora o prodaji preduzeća i insistiranjem na »poštenoj privatizaciji«. Smešna obećanja učesnika izborne trke o otvaranju stotina hiljada novih radnih mesta krajnje su uvredljiva za radništvo dovedeno do očajanja padom proizvodnje i masovnim otpuštanjima s posla. Pričanje bajki o nekakvom povratku selu takođe ukazuje na potpuno odsustvo ideje o izlasku iz bede i nepostojanje vizije privrednog razvoja kod snaga na srpskoj političkoj sceni.

  Osokoljene brojem glasova koji je na neuspelim predsedničkim izborima dobio kandidat Tomislav Nikolić, kao i skorašnjim izbornim uspehom HDZ u Hrvatskoj, snage velikosrpskog nacionalizma pokušavaju da nametnu dominantni ton tekućoj predizbornoj kampanji. U tom smislu je razumljivo igranje na kartu simpatije prema ratnim zločincima (kod SRS, kod SPS i kod Liberala Srbije), kao i povampirenje četničko-monarhističkog folklora (SPO i NS, DHSS). Ovakav politički nastup prepoznatljiv je kao ključni element strategije mafijaške buržoazije u blokiranju moguće artikulacije interesa obespravljenog i bez perspektive ostavljenog radništva.

  Posle izbora je realno očekivati formiranje koalicione vlade koja će, u glavnim crtama, nastaviti da vodi politiku rasprodaje društvenog bogatstva i liberalizacije tržišta, dirigovanu od strane imperijalističkih nalogodavaca. U svakom slučaju, nastaviće se i ulazak u različite aranžmane s NATO paktom. S druge strane, radiće se na podsticanju nacionalističkih zahteva i osnaživanju nacionalne netrpeljivosti prema narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

  Partija rada smatra da radnička klasa na ovom izborima nema koga da podrži. Zato je potrebno da radnici sami preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, da formiraju organizacije koje će se boriti za očuvanje ostataka socijalnih tekovina, i koje će udariti temelje za organizovanje vlasti radničke klase. Nijedna od partija koje izlaze na izbore im to ne nudi, jer se sve zalažu za privatizaciju i komercijalizaciju svega, računajuci i školstvo i zdravstvo, uz polukolonijalni odnos prema svetskim silama. Narodne mase u Srbiji ne mogu da očekuju nikakvu zaštitu od parlamentarnih zastupnika i drugih državnih organa, što znači da je sazrelo vreme za odbacivanje zamki parlamentarizma. Da bi zaštitile svoja osnovna prava – na rad, na školovanje, na život uopšte, narodne mase moraće da razviju radikalne oblike vanparlamentarne političke borbe. Partija rada smatra da takva borba radničke klase nema alternativu.

KOMINIKE broj 8

  U Srbiji počinje primena novog Zakona o radu. Dogadjaji koji su pratili njegovo donošenje pokazali su da u Srbiji ne postoji pravi radnički i borbeni sindikat.

  Ove koji danas postoje opterećuje kompromitujuća prošlost i zavisnost od državnog sistema, kao i pogrešna, antiklasna orjentacija. Od održavanja sistema, kao u prošlosti, tako i danas, uz zamenu jednog sindikata drugim, do zalaganja za poštenu privatizaciju i negiranje klasne borbe i klasa uopšte, objavljujući postojanje nekakvog sveta rada.

  Nemoć i kapitulacija sindikata se najbolje primećuju sada – masovna otpuštanja počinju, radnici su isterani na ulice i gurnuti u još veću bedu, a štrajkova i istinske borbe sindikata za radnike nema. Posle ratova i pljačke bivšeg režima, dolazi nova vladajuća elita koja nemilosrdno uništava osnovna radnička prava, ostavljajući radnicima samo jalovu nadu da će jednom živeti bolje.

  Sindikati su sada deo tog sistema. Oni svojim delovanjem samo utiru put svim akcijama režima za uspostavljanje novih klasnih odnosa, podržavajući iluziju o neophodnosti privatizacije.

  Partija rada poziva radnike da biraju najborbenije iz svojih redova za svoje predstavnike u sindikatima – one koji će znati kakva teba da bude prava uloga sindikata i da tako preuzimaju vodjstvo od sadašnjih korumpriranih i kapitulanstkih vrhova sindikata.

  ZA KLASNU BORBU!

KOMINIKE broj 7

–  Talas protesta u Srbiji povodom usvajanja zakonu o radu pokazali su svu nemoć radništva da se ozbiljnije suprotstave daljem uskraćivanju radničkih prava.

  Ako se uzme u obzir da su u bivšoj Jugoslaviji radnici samo formalno imali vlast nad sredstvima za proizvodnju, i da je radništvo tokom protekle decenije, dodatno gubeći klasni osećaj, bilo pod velikim uticajem nacionalizma, onda je jasno zašto je njihova organizovanost i borbenost na tako niskom nivou. Tome još više ide u prilog i činjenica da su sadašnji sindikati, ne samo spremni na kompromise sa vlastima, nego su i instruirani od pojedinih političkih struktura i kao pioni se koriste u međusobnoj borbi za vlast u Srbiji. Da je to tako potvrđuje i njihova "revolucionarnost" u pojedinim trenucima, dok bi u drugim ispoljili potpunu nezainteresovanost i pomirljiv stav kao što je to  u slučaju  privatizacije, denacionalizacije, neokolonijalnih integracija i uvođenju nizu novih zakona koji su direktno suprotstavljeni interesima radnika. Nedostatak jake partije koja će se odlučno boriti za interese radništva, još više upotpunjuje tu sliku. Jednostavno, mafijaški kapital u Srbiji trenutno nema ozbiljnijeg otpora za uspostavljanje odnosa po njihovoj meri, odnosno po diktatu multinacionalnog kapitala. Problem je jedino u tome koje će političke snage u Srbiji dobiti naklonost tog kapitala – Đinđić, Koštunica ili neko treći.

–  Zaklinjanje tzv. reformista da će voditi računa o socijalnim pravima stanovništva i da će se u Srbiji uspostaviti socijalni dijalog su obične laži, kao što su to bili i razni Miloševićevi megalomanski projekti. Realnost je mnogo surovija nego što nam je predstavljaju ovi predstavnici virtualnog sveta. Oni, koji za godinu dana nisu uspeli da sruše strukture starog režima  i napuste temeljne principe njegove politike, neće moći da Srbiju izbave iz sadašnjeg stanja. Ono za šta su sposobni ovi nezajažljivi utemeljivači novih klasnih odnosa i legalizatori mafijaša u biznis elitu je verna služba interesima multinacionalnog kapitala. I  uskoro će oni biti spremni da gaze preko leševa, čekajući koske sa bogate trpeze svetskih razbojnika i pljačkaša. Oni su za to plaćeni, i oni su već danas etablirani u novu buržoasku klasu.

–  Sve priče o evropeizaciji Srbije i visokom standardu su nerealne. Ne samo zbog nesposobnosti tzv. reformista da društvo demokratizuju i omoguće ekonomski prosperitet, već prvenstveno zbog celokupnog sklopa političkih i ekonomskih odnosa na globalnom planu, a čija refleksija je odlučujuća za razvoj ne samo jedne zemlje, već i celog regiona. Najnoviji ratni pohod svetskog sistema imperijalizma je tek na svom početku. Velike su iluzije da će, nezavisno od ovog sukoba, Srbija i celi Balkan mirno se ekonomski razvijati. Protektorat, neokolonijalni status, uključivanje u vojni pohod imperijalista i permanentno siromašenje najširih masa, trenutna je sudbina balkanskih naroda.

  Socijalni bunt, antiglobalizacijski protesti, antiratne demonstracije su sredstva koje treba koristiti da bi se stiglo na pravi put za izlaz iz zatvorenog kruga jednoumlja koji se pokušava silom nametnuti čovečanstvu.

KOMINIKE broj 6

  Partija rada osudjuje stradanje nevinih žrtava u napadu na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Medjutim, napadi na ove objekte u Nju Jorku i Vašingtonu jesu samo odgovor na državni i globalni terorizam SAD. Takodje osudjujemo licemerno moralisanje organizacija i pojedinaca koji do sada nisu podizali svoj glas protiv terorizma SAD, ali i likovanje nacionalista – šovinista zbog žrtava.

  Napad na zgrade u Nju Jorku i Vašingtonu daju alibi ratnom lobiju u SAD da otpočnu definitivne pripreme za rat i premeštanje trupa u Aziju. Uvod u ekonomsku krizu, koji je bio očigledan, za vodeću imperijalističku silu, uvek predstavlja pripreme za novi rat, koji ovoga puta može poprimiti ogromne razmere. Osudjujemo zloupotrebu jedne tragedije za stvaranje novih ogromnih civilnih žrtava i otpočinjanje novog rata. Taj rat, izmedju ostalog treba Sjedinjenim američkim državama da donese nove strateške položaje i da njihovu armiju približi Kini i mekom trbuhu Rusije.

  Partija rada se protivi otpočinjanju nove vojne intervencije koja, na duže staze, može biti povod za novi ratni sukob znatno većih razmera. Ipak ovakvo ponašanje najmoćnije zemlje i njenih satelita ukazuje na stupanj ugroženosti od nastupajuće krize. Sada se nalazimo na tački kada je imperijalizam najranjiviji i najagresivniji od trenutka kada je došlo do raspada SSSR-a.

  Neotudjivo je pravo naroda arapskog i muslimanskog sveta da raspolažu svojim prirodnim bogatstvima i zato Partija rada podržava borbu ovih naroda da sruše svoje marionetske režime i da se jedinstveno odupru globalnom sistemu imperijallizma. Žrtve u ovom sukobu će, neminovno, biti velike, ali ujedinjeni narod niko ne može pobediti, čak i ukoliko se radi o najvećoj vojnoj sili u istoriji.

INFORMATOR – mart 2001 – 2

Centralni komitet PR je povodom situacije u Makedoniji zauzeo sledeći stav:

–  PR je od početka davala principijelnu podršku albanskom narodu u njegovoj borbi za ostvarenje nacionalne ravnopravnosti. Posebno je ta podrška bila izražena u borbi protiv velikosrpskog terora i aparthejda.

Makedonska vlast kao marionetski režim  u službi imperijalizma nije prihvatio realnu činjenicu da albanski narod mora imati veća prava u Makedoniji i biti jedan od konstitutivnih elemenata makedonske države. Zato se PR zalaže da albanski narod dobije veća prava u Makedoniji i podržava nastojanja albanskog naroda da ostvare ta prava.

–  Imperijalisti moraju po svaku cenu sprečiti širenje sukoba, jer bi proširenje sukoba i izbijanje     opšteg rata na Balkanu bilo pogubno za njihove strateške interese i opstanak NATO saveza. Zato će oni podrškom režimu u Beogradu, Skoplju i nastojanjem da izoluju albanski oružani pokreta želeti da kontrolišu situaciju, uz arbitriranje i dalje širenje svojih okupacionih zona. Istovremeno imperijalisti ne smeju ući u otvoreni sukob sa albanskim pokretom već će nastojati da pojedinim ustupcima i pregovorima drže stanje pod potpunom kontrolom.

–  PR ne može dati realnu ocenu o ispravnosti sadašnje taktike albanskog pokreta u Makedoniji, jer za to nema dovoljno konkretnih informacija.

–  PR smatra da do potpunog oslobođenja albanskog naroda može doći, ako albanski pokret izbegne izolacionizam,  i u budućnodsti zajedno sa ostalim progresivnim snagama na Balkanu povede antiimperijalističku borbu.

  Što se tiče situacije u Srbiji PR je već istakla da DOS kao šarolika vladajuća koalicija nije u stanju da nastavi sa demokratskim promenama koje su najavljene rušenjem Miloševića sa vlasti. Sporost u demontiranje starog sistema je uzrokovano i činjenicom da su vojska i policija još dobrim delom nezavisne od sadašnje vlasti. Istovremeno u okviru DOS-a snage predvođene predsednikom države Koštunicom ne odriču se velikosrpske politike i žele Miloševićevu agresivnu politiku "velikih koraka" zameniti politikom čekanja i "sitnih koraka". Fašistička politika  rata za "svete srpske zemlje" zamenjuje se politikom  izgradnje jake "srpske država", osloncem na vojsku, crkvu i izbegavanju suprotstavljanja imperijalizmu.

–  Druge, tzv. pragmatične snage u okviru DOS-a, predvođene predsednikom vlade Đinđićem, stavljajući se potpuno u službu imperijalista vode politiku u skladu sa interesima imperijalista. Njihov cilj je  da stavljanjem zemlje u kolonijalnu zavisnost od imperijalizma i radikalnim ekonomskim reformama uz pomoć Zapada ojačaju pozicije Beograda na Balkanu.

–  Treći blok snaga u okviru DOS-a su regionalne stranke i stranke nacionalnih zajednica koje su na antinacionalističkim pozicijama. Oni, za sada, podržavaju Đinđića i tzv. pragmatičare i nisu u stanju da same krenu u sukob protiv nacionalističkih snaga u DOS-u.

–  Sukob u DOS-u između nacionalističkih snaga predvođenih Koštunicom, koga će podržati ostale desničarske snage, crkva i Miloševićeve snage, protiv antinacionalističkih, prozapadnih snaga je neminovan i sve očigledniji.

  PR ocenjuje da se socijalna situacija iz dana u dan pogoršava pošto je privreda skoro paralisana. Relativni socijalni mir se održava zahvaljujući pomoći sa Zapada.Nova klasa sastavljena od državne i kriminalne mafije i novopečenih kapitalista ubrzano ozakonjuju odnose divljeg kapitalizma.

–  Radništvo u Srbiji pokazuje znake jačanja klasne svesti, ali je nacionalistička svest još dominantna. Ne postoje jake radničke partije koje bi mogle da sada organizuju radništvo za borbu za socijalne ciljeve, tako da socijaln bunt i nezadovoljstvo u Srbiji još mogu da iskoriste za svoje ciljeve desničarske, profašističke snage.

  PR u ovom trenutku podržava sve akcije koje dalje slabe velikosrpski nacionalizam i ostatke Miloševićeve vlasti. Istovremeno PR podržava produbljivanje sukoba u okviru DOS-a i njegovo cepanje na nacionalistički, desničarski deo i antinacionalistički, prozapadni deo.

–  Povodom parlamentarnih izbora u Crnoj Gori PR podržava one snage koje se zalažu za suverenost i nezavisnost Crne Gore.

–  PR je na strani demokratske Hrvatske i predsednika Mesića u njihovim nastojanjima da spreče sve agresivniji nastup ustaške desnice. Istovremeno PR je protiv svih odluka  donesenih u zapadnoj BiH od strane regionalnih vlasti pod uticajem ustaških snaga.

KOMINIKE broj 5

  Najnovije nastojanje tzv. dempkratsle opozicije da sruši režim u Srbiji ponovo potvrdjuje da je ova “opozicija” za diktaturu bila i najbolji branilac od promena.

  Počivajući, Kao i sam režim, na nacionalizmu, “opozicija” nikad nije stvarno želela da se obračuna sa nacionalizmom u sopstvenim redovima, a to je osnovni preduslov za uspošno iznodjenje demolratsle revp;icoke i Srbiji. U Srbiji niko nema pravo da sebe naziva opozicionarom ako nije ušao u odlučni obračun sa nacionalizmom .

  Spremnost “opozicije” na kompromise i razne dogovore sa režimom, kao i očekovanje da ih drugi dovedu i ustoliče na vlasti, bio je i ostao krajnje domet njenog delovanja. I umesto da kod naroda razbiju strah od režima, ona je svojim kukavičlukom još više poječavaala taj sreah, a time apatiju i nevericu da se išta može promeniti.

  Režim u Srbiji je u paničnom strahu, ne od ovakve “opozicije”, vec zbog jačine okruženja i stanja u kome se nalazi. Uostalom, zavodjenje još žešće diktature je i jedini preostali potez režimu. I što je kraj bliži, nastup režima je sve beskrupolulozniji, krug protivnika još širi, a samoveličanje karikaturalno i van svake realnosti.

  Istovremeno, režimu je jasno da će sadašnje stanje vrlo brzo proizvesti mnogo radikalniju opoziciju, koja neće prihvatati nikakve komompromise i koja će mu predstavljati istinsku opasnost.

  Ogromna većina nemačkog naroda klicala je Hitleru dok su njegove fašističke horde gazile ostale naroke po Evropi. Ogromna većina srpskog naroda klicala je Miloševiću dok je njegova soldateska vršila zločine nad ostalim narodima Jugoslavije. Nemci su posle Hitlera nazivali ludakom. Za Partiju rada nije bitno kako će narod Srbije posle nazivati Miloševića. Za nju je bitno da u Srbiji ojačaju snage koje če srušiti diktaturu i zaustaviti dalje propadanje naroda.

  Partija rada poziva narod u Srbiji na stalni otpor diktatoru, nacionalistima i mafiji, radi sprečavanja još jednog krvavog pira, a koji bi ovaj put uništio Srbiju.

  Ludake u ludnice, zlikovce u sudnicem da bi Srbija našla put mira i saradnje sa ostalim narodima, i da narod Srbije više ne bi osećao strah od onog što se zove sutra.

KOMINIKE broj 4

  I pored niza poraza koje je politika diktatorskog režima u Beogradu daživela u zadnjih deset godina, kako na ostvarenju agresivnog nacionalističkog projekta, tako i na ekonomskom planu, režim se uspro održati na vlasti.

  Razlozi za to su: koncetrisana sila policijskog i državnog aparata u zastiti režima, masovna propaganda manipulacije stanovništvom, spremnost medjunarodnog faktora da, radi svojih interesa, pravi kompromise sa režimom u Srbiji, nacionalistička ideologija koja preovladjuje svešću naroda, gubljenje želje i energije kod naroda da nešto promeni u svom bednom položaju. Medjutim, glavni razlog je nepostojjanje istinske opozicije u Srbiji.

  Opozicija je, id samog nastaanka, manje-više bila običan političi dekor i alibi za postojanje višestranačog života u Srbiji. Ta opozicija nije nikada ušla u stvarnu bitku za promenu stanja u Srbiji, niti je to mogla, jer je po svojoj prirodi bila idejno na iltim ili sličnim pozicijama kao vladajući rezim. Zato je ona sve vreme bila i najbolji branioc takvog režima i postojećih odnosa.

  Zamena sadašnje, smušene, nesposobne i tragikomične opozicije istinskom opozicijom nije moguća salonskim sastančenjem, papirnim savezima i medijskom pompom nekih “novih”opozicionih lica. Istinsku, istorijsku opoziciju će tvoriti oni ljudi koji su prinudjeni da se svakodnevno bore za svoj opstanak i opstanak svoje porodice – oni ogorčeni mladi ljudi koje svom silom žele da tklone one koji im oduzimaju budućnost i pravo na dostojanstven život, gradjani Srbije kojima je dosta lažnog patriotizma i manipulacije nacionalnim osećanjima. Takvi ljudi jedino mogu stvarati opoziciju koja će znati da mudro vodi političku borbu, na silu da odgovori silom i zaustavi dalje nadiranje onih koji fašizam nazivaju patriotizmom, diktaturu – sveopštom podrškom naroda, mafiju – usrećiteljskim biznismenima, pljačku – uspešnim privrednim potezima, propadanje naroda – privrednim reformama, kriminal – zlom koje nas je zadesilo, nacionalističu mrznju – dostojanstvenim odgovorom naroda.

  Partija rada je odabrala put dugotrajne, uporne i beskompromisne borbe za promenu postojećeg stanja u Srbiji, zbog jednog drugog i boljeg života i ona je na to ponosna.

  Režim koji se izdizao na zločinima nad drugim narodima i počiva na bedi sopstvenog naroda mora biti srušen.

KOMINIKE broj 3

STAV PARTIJE RADA O PRIVATIZACIJI

–  Privatizacija je proces uspostavljanja novih klasvih odnosa uzdizanjem nove kapitalističe klase da likvidacijom ostataka socijalističkih odnosa. To je ujedno i izraz krize državnog kapitalizma i pokušaj razrešenja te krize centralizacijom kapitala u rukama uske vladajuće oligarhije, stapanjem državnog, privatnog i mafijaškog kapitala.

  Na širem planu, privatizacija je nastojanje imperijalizma da tzv. zemlje u tranziciji potčini i da im status neokolonijalnih zemalja.

–  Dok je u bivšoj Jugoslaviji vladajuća političa birokratija morala voditi računa o zaštiti minimuma egzistencije i osnovnih prava najširih radnih masa, sadašnji režimi su nosioci najbrutalnijih oblika divljeg kapitalizma, s potpunim gubljenjem ljudskog dostojanstva i sa grčevitom borbom za opstanak ogromne većine naroda.

  Ovakvi odnosi su uslov postojanja i opstanka režima na vlasti. Oni će zato činiti sve da slome poslednje ostatke ptpora i krvavo će braniti uspostavljene odnose od pokušaja preraspodele političe i ekonomske moći. Otuda i niz zakona u Srbiji i Crnoj Gori, poput Zakona o koncesijama, Zakona o preduzećima, Zakona o štrajku, Zakona o privatizaciji itd, ne treba posmatrati kao legalizovanje novih klasnih odnosa, već pre svega kao pravo da se oni silom nameću i silom brane (po potrebi i uz pomoć tzv medjunarodne zajednice). Time ovi režimi plaćaju  ulaznicu za status marionetskih zemalja pod zaštitom imperijalizma.

–  Privatizacija je političko, a ne samo ekonomsko pitanje. Što se tiče privatizacije kao koncetracije kapitala u rukama pljačkaške vrhuške ona je već izvršena. Stalna “ubedjivanja” radništva i ostalih zaposlenih da treba “samo da se odluče” izmedju ostanka u fabrikama sa zastarelom tehnologijom, kojima odavno ne upravljaju, i u kojima ne dobijaju ni minimalnu zaradu, ili predaje fabrika u privatne ruke, s pravom da formalno dobiju deo kapitala i mogućnost za “ekonomski prosperitet i saradnjuu sa svetom” su prazne priče dokazanih narodnih “usrećivanja”.

  Privatizacijom se pokušavaaju još više, nemilosrdno i do kraja uskratiti PRAVA radništva i ostalih eksploatisanih slojeva. Zato je pravo pitanje za ogromnu većinu stanovništva u vezi sa privatizacijom  – da li se privatizacijom širi ili uskraćuju prava zaposlenih?

  Radništvo je ovde i svuda po svetu odavno spoznalo da u srazmeri sa umanjenjem njihovih prava povećava se i obim njihovog siromaštva, beznadja i patnje. Medjutim, da bi radništvo i ostali osiromašeni slojevi mogli da krenu jednim ispravnim putem-putem istinske klasne borbe, moraju najpre da odbace duboko ukorenjenu nacionalističu ideologiju, koja ptupljuje njihov osećaj za sopstveni socijalni ppoložaj i pretvara ih u obično topovsko meso reakcionarnih režima.

  I sve dok se ne krene putem stvarne klasne borbe, jugoslovenskim prostorom će moći da divljaju najpogubniji ekonomski i političi odnosi, da jačaju diktatorski režim, i da se vode stalni medjunacionalni sukobi. Odbacivanjem nacionalističke ideologije ubrzava se lanac socijalnih revolucija na Balkanu, koji će iz osnova promeniti odnos klasnih snaga u celom regionu i otvoriti perspektivu mira, ravnopravnosti i integracije medju njegovim narodima.

  Taj put je odabrala i Partija rada.

Osnovna opredeljenja Partije rada

  Partija rada nastaje u trenucima izbijanja rata i raspada SFRJ. Partiju u Beogradu 28. marta 1992. godine osniva grupa radikalnih levičara okupljenih oko Vladimira Dapčevića (1917-2001), istaknutog revolucionara koji je posle dugogodišnje robije nastavio politički rad.

  Partija rada smatra da je po idejama koje zastupa naslednica Komunističke partije Jugoslavije, koja je vodila borbu protiv fašizma i izvela socijalističku revoluciju. Istovremeno, Partija rada nastoji da kroz konkretnu delatnost i u konkretnim istorijskim uslovima nalazi odgovore na pitanja savremenog sveta. Okolnosti za delovanje Partije rada bile su izrazito nepovoljne zbog sveopšte propagande o propasti komunizma, zbog kompromitacije komunističke ideje u samoj Titovoj Jugoslaviji i zbog potpune dominacije i divljanja nacionalizma i fašizma na prostorima raspadnute Jugoslavije. U uslovima u kojima je nastala, Partija rada je za cilj postavila borbu za slamanje nacionalizma i uspostavljanje mira među jugoslovenskim narodima. Težište borbe bilo je usmereno protiv velikosrpskog nacionalizma, kao najagresivnijeg i najjačeg.

Continue Reading

KOMINIKE broj 2

STAV PARTIJE RADA POVODOM POLITIČKE SITUACIJE U SRBIJI

–  Partija rada smatra da u Srbiji izmedju vlasti i sadašnje opozicije nije mogrć temeljni politički sukob koji bi označio radikalni zaokret ka razrešenju sveopšte krize društva. Ovo iz razloga što izmedju sadašnje opozidije i vlasti u Sribiji , bez obzira koliku mržnju ispoljavali jedni prema drugima, u istorijskom smislu ne postoji suštinska razlika.

  Utemeljeni na militantnom nacionalizmu, vlast i opozicija su se zalagali za vodjenje krajnje reakcionarnog rata, i  samo je vojni  poraz velikosrpske politike u Hrvatskoj i BiH  učinio da se medju njima ispolje deklarativne razlike po ovom prtanju. Isto tako, po pitanju Kosova, Vojvodine, Sandžaka, Crne Gore,i položaj drugih naroda u Srbiji, vlast je samo na rečima za njihovu ravnopravnost, dok u praksi sprovode politiku terora, pljače, tutorstva i asimilacije. Opozicija po ovom pitanju izbegava da zauzme jasan stav, ili se ne razlikuje od stava vlasti.

  Po ključnom, ekonomskom pitanju, vlast i opozicija su na potpuno istim pozicijama, zalažući se produbljivanje kapitalistićkih odnosa, ubrzano sprovodjenje tzv. privatizacije, i sve veću ekonomsku zavisnost od imperijalizma. Pri ćemu i jedni i drugi oćekuju da im pomoć spolja i slobodna ekonomska nuznost razreši krizu društva, i da će se samim tim resiti i problemi masovne nezaposlenosti, nezbrinutosti stotine hiljada izbeglica, sveopšteg kriminala i korupcije, duhovnog i zdravstvenog propadanja naroda, funkcionisanja institucija društva i demokratizacije odnosa.

  Stalni sukobi koji se javljaju izmedju vlasti i opozicije, proizvod su borbe za monopol nad pljaćkom društva u Srbiji, zahteva Zapada da što pre uspostavi potpunu kontrolu nad celim regionom, i haotićnog stanja koje vlada u društvu.

  Iako sadašnja opozicija ne predstavlja istorijsku alternativu vlasti u Srbiji, Partija rada podržava sve snage i procese koje slabe akutnu vlast, jer je ona najveći protivnik Partije rada, i njenim padom bi se stvorili uslovi za nastup snaga progresivne gradjanske i levičarske orijentacije.

–  Poslednji sukobi u Srbiji ojaćali su demokratsku svest i osnažili otpor naroda postojećem režimu. Sa njima je legalizovan i zahtev nove kapitalistićke klase i osiromašenih srednkih slojeva za podelom političke i ekonomske vlasti, koja je sada skoncentrisana u rukama uske vladajuće klike.

  Rezultat sadašnjih sukoba biće privremeni kompromis režima i opozicije u podeli vlasti. Ne zato šti režim želi da deli vlast, već zato sto je nateran kako protiscima spolja , tako nezadovoljstvom narodnuh masa koje prete da vlast i samu opoziciju oduvaju sa istorijske scene, i time učine da ceo region počne da izmiče kontroli Zapada, a što on sebi nikako ne sme dozvoliti.

–  Partija rada smatra da u Srbiji nije moguće gradjansko društvo i država kako to projektuje opozicija, imperijalističa propaganda i sama vlast.

  Nesposobnost režima, bilo opozicije da reše sveopštu krizu u Srbiji, razbiće sve iluzije o mmogućnosti pokretanja velikih ekonomskih i gradjanskih reformi u pravcu izgradnje bogatog društva. Istovremena nesposobnost imperijalizma da globalno reši krizu u Južnoj Evropi, ceo region će pretvoriti u vrtlog stalne političe nestabilnosti.  To će vodeti lancu nepreglednih kriza, uz izbijanje oružanih sukoba i uz sve veće vojno prisustvo imperijalizma.

  Taj krug siromaštva, patnje i besmisla, istorija razrešava socijalnom revolucijom.