Na razvalinama bivše Jugoslavije nastale su državice u kojima su uspostavljeni brutalni oblici kapitalizma. Intenzivno se prešlo na dokidanje preostalih elemenata socijalizma koji su jos postojali u bivšoj Jugoslaviji. Kroz tzv. proces privatizacije ukinuta je tzv. društvena svojina (koja je formalno bila društvena a u suštini u rukama vladajuće biroktratskopartijske klike) i prešla u ruke nove kapitalističke klase i multinacionalnog kapitala. Ovaj proces je sproveden bez ozbiljnijeg klasnog otpora, uz vojno prisustvo imperijalista (NATOa) i uz neviđenu propagandu vladajućih elita. Nametnut je neoliberalni mit o privatizaciji i potrebama tzv. tranzicije – evropskih i evroatlantskih integarcija koji nemaju alternative.
Ako se uzme, na primer, Srbija, rezultati ovog procesa su više nego poražavajući:
- sve šira socijalna diferencijacija i polarizacija, osiromašenje najvećeg broja socijalnih grupa, sporo smanjivanje siromaštva (objektivno je oko pola stanovništva na ivici siromaštva ili ispod te ivice), i nastupanje tzv. “socijalnog darvinizma”, sve praćeno cinizmom elita, odnosno neoliberalne kaste (“svaki prelaz u novi sistem neizbežno traži žrtve”, “nema besplatnog ručka” itd.).
- stopa nezaposlenosti ne pada ispod 25%, tako da je skoro 1 milion bez posla, uz manjak kvalifikovane radne snage.
- demografska recesija preti demografskom kolapsu (Srbija je među 10 zemalja u svetu sa najbržim starenjem stanovništva).
- katastrofalna deindustrijalizacija zemlje (najveća među svim bivšim zemljama tzv. realnog socijalizma). Industrija je skoro u potpunosti zamrla, infrastruktura je zastarela ili se sporo obnavlja, dok je multinacionalni kapital uglavnom zanteresovan za preuzimanje telekomunukacija, putne mreže, prenosa energije i energetskih potencijala zemlje i njihovo stavljanje pod svoju kontrolu (npr. Srbija, bolje reći vladajuća klika, je u tišini prodala izvorišta vode, svoj najbogatiji prirodni resurs bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana.) Izvoz zemlje je u nesrazmeri sa porastom uvoza koji se pretežno odnosi na trgovinu, finansijskobankarstvo, osiguranje, transport, spediciju idr.
Niska produktivnost ne može da pokrije troskove parazitskog državnog aparata. Ogromna prezaduženost kod međunarodmnih lihvarskih institucaja, što je svrstava u red zemalja koje sami imperijalisti označavaju da se nalaze u zoni blizu dužničkog ropstva. Na kraju 2011. godine ukupan spoljni dug Srbije je iznosio 24 milijardi evra, opterećen prosečnom kamatom od pet odsto i da se iznos spoljnog duga neće menjati u narednih deset godina, samoza kamate treba obezbediti 12 milijardi eura, tako da je de fakto ukupan spoljni dug sada oko 36 milijardi eura ili oko 51 milijardu dolara, što znači da je svaki građanin Srbije dužan oko 5.000 eura, ili oko 7.000 dolara. Srbiji je neophodno godišnje izdvajati desetak milijardi evra radi servisiranja spoljnotrgovinskog deficita, pod uslovom da ostvaruje stopu privrednog rasta od 6 7% procenata, da nema svetske recesije i da uspe da prevazidje sadašnju negativnu stopu rasta u samoj zemlji.
No, ni u drugim državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije situacija nije bolja.
Tako je svaki građanin Hrvatske dužan 11.000 eura, poređenja radi, 11 puta više nego što je bio zadužen svaki građanin nekadašnje SFRJ pre raspada te zemlje ili čak malo više.
Bivša Jugoslavija je bila dužna 20,5 milijardi US dolara 1988., a MMF i Svetska banka su to ocenili prezaduženošću i nisu više hteli odobriti kredite. Danas je ovih šest državica dužno zajedno 186 milijardi i MMF i Svetska banka uopšte na to ne reaguju, već im još oberučke odobravaju kredite.
U uslovima faktičkog dužničkog ropstva, kompradorski režimi su izložili narod i zemlju otvorenoj pljački od strane multinacionalnog finansijskog kapitala i novoformirane kapitalističke klase.
Radnik je u kapitalizmu prinuđen da prodaje radnu snagu da bi preživeo, ili seljak u feudalizmu kao kmet da radi na svojoj zemlji, okovani surovim lancima eksploatacije.
Danas na sceni je tipični princip savremenog neokolonijalizma, gde svetski finansijski kapital prvo uništava uređena država i na njenim ostacima stvara nesmetanu oplodnju kapitala u bilo kom obliku, prisvajajući i uništavajući poput skakavaca sve moguće resurse koji pripadaju nekom narodu.
Sve nacionalne države zajedno sa svojom radničkom klasom, srednjom klasom, pa čak domaćom mafijaškom bandom su podvrgnuti neumitnom diktatu globalnog svetskog kapitala.
Borba protiv dužničkog ropstva, i domaćih lešinara i krvopija naroda, mora uzeti u obzir tu osnovnu činjenicu da su ovi na vlasti samo minorne marionete u globalnim obrčunima tog svetskog kapitala. No, baš zato što su marionete i sluge savremenih kolonizatora, bes obespravljenih masa ne treba da ih ničim poštedi. Naprotiv! Oni treba da su prvi na udaru, ako ništa drugo, da se pokaže kako treba postupati sa svim slugama okupatora.