- Partija rada - http://www.partijarada.org/partijarada -

Glogov kolac u srce režima!

partizani08 [1]  Devedesetih godina prošlog veka smo se smejali kada je politička luda od Šešelja krenula sa namerom da zabije glogov kolac u Titov grob. Normalno, sve je to bila dobro smišljena predstava, čiji su akteri prepoznali koji politički vetrovi počinju da duvaju Srbijom. To je bio samo jedan od nagoveštaja da politička elita u Beogradu želi da ostvari svoje male imperijalne interese, kako bi se nametnula ostalim narodima Jugoslavije. Znamo kako se završila ta politika – u masovnim zločinima nad nejači drugih naroda; u porazima i sveopštoj bežaniji njihovih “junaka”; na nekim sramnim suđenjima pred sudovima koje oni nisu priznavali, kao da se ništa nije ni desilo. To se zove kolektivna anamneza – nesposobnost jednog društva da se izdigne na nivo ljudskosti, kao i nesposobnost tog drušva da se obračuna sa svojim zločincima i pogrešnom politkom. I tu se u suštini ništa nije promenilo, naprotiv: otišlo se čak korak dalje u nekim stvarima u odnosu na miloševićevsku ratnu politku – počela je rehabilitacija svih kolaboracionista i fašista tokom Drugog svetskog rata, a nesmetano se dozvoljava i podstiče delovanje fašističkih organizacija.

  Narodi bivše Jugoslavije treba da se suoče sa činjenicom da je osnovni problem upravo u toj maloj, imperijalnoj politici režima u Beogradu, ma ko bio na vlasti, uz sekundiranje režima u Zagrebu. I dokle god se ne zgazi bez milosti ta politika i te imperijalne težnje, nikakvog napretka ne može biti. Same politike režima u Beogradu i Zagrebu su nesposobne za ostvarenje svojih ciljeva. Problem je što ih danas počinju koristiti imperijalisti za svoje interese na Balkanu.

  I uzalud su sve te priče o karikaturalnoj, podaničkoj vlasti i pljački koju vrši režim Srbije nad osiromašenim masama; o uskraćivanju radničkih i studentskih prava; o korupciji, partijskoj državi, nepravdi i privatizacijama. Ništa od toga nema tu istorijsku težinu, dok se ne zabode “glogov kolac” u srce tih režima, odnosno njenih malih imperijalnih interesa. Interesa da rasparčaju BIH, da ponovo pripoje Crnu Goru i ponovo gaze albanski narod Kosova. Vlasti u Beogradu, kao i u Zagrebu su svesne da same ništa ne mogu i da im treba oslonac u najmoćnijim imperijalistima. Zagreb se davno opredelio da bude branik NATO-a na Balkanu, Beogradu je stavljen nož pod grlo od strane zapadnih imperijalista, dok se permanentno pojačava pritisak ruskih imperijalista.

  Režimska propaganda u Srbiji i drugim zemljama bivše Jugoslavije u svojoj nemoći širi defetizam, stav da se moramo prikloniti jačima, odnosno voditi računa o interesima moćnih. I to bi na prvi pogled i bio racionalni izbor – interes očuvanja resursa zemlje. Međutim, ukoliko se moćnici bore za svoje interese na Balkanu, a bore se, onda su i ti narodi Balkana samo “monete za potkusirivanje”. Zar je imperijalistima bitno koliko njih će poginuti na ovim prostorima za prevlast zapadnog ili ruskog imperijlizma? Svedoci smo kako to izgleda u drugim delovima sveta gde su suprotstavljeni interesi moćnika.

  Šta onda činiti?

  Lenjin je davno utvrdio : “Principijelna politika je jedina ispravna politika”.

  Činiti ono što su naši narodi uvijek radili da bi opstali, a zato su i opstali. U nemogućim uslovima i višestruko nepovoljnijim odnosom snaga, pokrenuti taj otpor protiv tog stanja. Ma kako taj otpor iracionalno izgledao i pretio da odnese žrtve. To je istorijska zakonitost. Drugo rešenje je da se pristane na ropstvo. I to ropstvo može trajati dugo, veoma dugo. Ali, onda nećemo biti ni Srbi, ni Hrvati, Crnogorci, Albanci, Bošnjaci, Makedonci, nećemo biti ni radnici, ni građani sa svojim pravima – bićemo roblje.

  Obespravljene mase Srbije imaju zadatak da se obračunavaju sa sopstvenim nacionalizmom i da zabodu taj “glogov kolac” u srce samog režima. Istorija nas uči da se to neće moći izvesti bez opštebalkanskog klasnog pokreta otpora čiji će jedan krak marširati i ulicama Beograda. On će rastjerati sve te petokolonaše zapadnih i ruskih imperijalista.

  Naglasak je na klasnom pokretu, jer jedino obespravljene mase koje su ostale bez posla, koje su nemilosrdno eksploatisane, koje ne mogu da sastave kraj sa krajem ili ne vide nikavu pepsektivu, odnosno ne pristaju na tu sveopštu nepravdu, jesu spremne da istinski daju sebe i suprotstave se diktaturi kapitala. Samo tako će se stvoriti pretpostavke za jedan bolji i nadasve dostojanstveniji život. Obespravljene mase nemaju šta da izgube. One su već izgubile. 

  Balkanskim pokretom otpora!