Štampaj Štampaj

INFORMATOR – februar 2002

I

  Ceo svet postaje talac namere SAD da svoju recesiju reši proizvođenjem ratova. To više nije u pitanju klasični pokušaj imperijalizma za rešavanjem svojih protivrečnosti, već njegova temeljna kriza koja ga gura ka novoj fazi gde je permanentni ratni sukob uslov opstanka imperijalizma. Jasna i nedvosmislena objava dugotrajnog rata celom progresivnom svetu, od strane Buša i američke administracije, samo je potvrda dubine krize i ove nove faze imperijalizma. Zato je najnovije proklamovanje Osovine zla  otvorena pretnja svetskom miru i uvod u borbu za opstanak čovečanstva.

Sve progresivne snage u svetu moraju delovati u pravcu zautavljanja ovog krstaškog pohoda imperije zla. To je pitanje svih pitanja, a pasivnost i ne pružanje otpora ovom pohodu je pomaganje imperijalizmu.


II

  Trudeći se da postane najbolji saveznik imperijalizma na Balkanu, režim u Beogradu će predstavljati  i snažnu prepreku progresivnim snagama na Balkana za njihovo objedinjavanje u otporu imperijalizmu.

U Srbiji još nisu stvorene snage koje bi napravile stvarni iskorak u pravcu demokratizacije i rušenja samih temelja na kojima je nikla Miloševićeva politika. Manifestacije tog stanja se ispoljavaju u sledećem:

–          nesposobnošću suočavanja društva sa počinjenim zločinima. Jedan dobri deo društva i dalje opravdava sva počinjena dela Miloševićevog režima, dok drugi deo, putem tzv. individualizacije krivice, osuđuje počinjene zločine, svaljujući svu krivicu na Miloševića i njegovo neposredno okruženje;

–          potpunom povlađivanju interesima Zapada, i pokušaj da se sitnom kalkulantskom politikom sačuvaju delovi velikosrpskog projekta, a  što se najbolje vidi na pitanju samostalnosti Crne Gore i Kosova;

–          očuvanju političkog i duhovnog ambijenta pogodnog za egzistiranje najreakcionarnijih snaga – raznih nacionalista, fašista, pravoslavnih fundamentalista, monarhista;

–          voluntarizmom u ekonomiji, pljačkom naroda i  gaženjem osnovnih  socijalnih prava;

–          kompromitacijom i oportunizmom tzv. demokratskih snaga koje se bave potpuno nevažnim stvarima;


III

  Vlasti u Beogradu, za sada, uspevaju da izbegnu šire socijalne nemire, iako ne dolazi do poboljšanja životnog standarda stanovništva. Sadašnje vlasti u Srbiji samo dovršavaju posao uništavanja privrede Srbije, čime se politički već uništena radnička klasa stavlja na rub socijalne propasti. Politički razjedinjena, ona biva stalno obmanjivana obećanjima o boljoj budućnosti koja će nastupiti tzv. tranzicijom i uključivanjem u EU. Očekivanje spasa iz inostranstva pasivizuje radnike koji ionako nemaju nijedan borbeni sindikat, niti jaku političku partiju, koji bi zastupali njihove interese. Pojave bunta su retke i bez prave energije. Umesto dobro osmišljenih protesta i štrajkova, pribegava se pojedinačnim akcijama od čijih se ciljeva brzo odustaje. Pred revolucionarnim snagama u Srbiji i na Balkanu je težak zadatak da, zbog nacionalizma, duboko razjedinjene radničke klase balkanskih zemalja ujedini, jer je to jedini način za početak uspešne borbe protiv kapitalizma.


IV

  Plima revolucionarne borbe u svetu poput Argentine, Nepala, Kolumbije, Filipina, Turske i drugih zemalja, ujedno je poziv svim revolucionarnim snagama u svim zemljama na aktivnije delovanje. Jačanje ovih pokreta koji su ostali na doslednim internacionalističkim pozicijama, i  kojima je bio stran svaki revizionizam ili dogmatski šematizam, snažna je opomenama svim partijama koje u svojoj dogmatskoj i sektaškoj isključivosti bespredmetno rasipaju energiju na nebitnim pitanjima. Solidarnost sa borbom proletarijata na bilo kojoj tačci zemljine kugle danas iziskuje prave odgovore.