I
Partija rada je održala 29.juna 2002.g. svoj Drugi kongres. Na kongresu je donesen Program i Statut i izabrano je novo rukovodstvo Partije.
II
Vladajuće elite u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj nisu u stanju da same izađu na kraj sa političkom nestabilnošću koja se ogleda prvenstveno u neprestanim zahtevima za novim izborima. Sve buržoaske političke snage na Balkanu učestvuju u goloj borbi za vlast u kojoj se može videti zavisnost političkih elita od multinacionalnog kapitala. Na čitavom Balkanu, buržoaska politika sve svoje probleme pokušava da reši uz pomoć imperijalista. Ovu nestabilnost koriste SAD, koje su stavile region pod vojnu kontrolu, za dodatne ucene kako vladajućih grupa u balkanskim zemljama, tako i zemalja EU.
III
Ekonomska situacija u Srbiji je sve teža za najšire narodne slojeve. Vlast bezobzirno povećava osnovne troškove života, jer su izneverena očekivanja od inostrane pomoći. Vlada Srbije pokušava da proda sve što je preostalo od privrednih kapaciteta, a sindikati, čija su rukovodstva potpuno korumpirana i otuđena od radničkih masa, ne pružaju nikakav otpor tome. Radničkoj klasi treba osnovna zaštita koju sadašnji sindikati i političke snage nisu u stanju da joj pruže. Zato je potreba za autentičnom radničkom organizacijom sve veća.
IV
Položaj palestinskog naroda je veoma težak. Njihov pokret imperijalisti žele da pocepaju i potpuno stave pod svoju kontrolu. Ostaje nada da će se ugnjeteni narod Palestine odupreti ovim pokušajima koji imaju za cilj slabljenje borbe za nacionalno oslobođenje.
V
Pojačava se propagandni rat protiv Kube. Dužnost svih slobodoumnih ljudi je da demaskiraju laži i ucene kojima je izložena Kuba od strane SAD imperijalizma.
VI
Politički zatvorenici u Turskoj žrtvuju svoje živote da bi sprečili dalju torturu stvaranjem zatvora Ftipa. Iako žrtve te borbe izgledaju prevelike, ona može da bude i opravdana ukoliko mobiliše mase u Turskoj za solidarnost sa štrajkačima i zaoštravanje klasne borbe.
VII
Kriza imperijalizma se produbljuje i to je uočljivo u nesigurnosti predstavnika najmoćnijih kapitalističkih zemalja iz G8. Moćnici iz najbogatijih zemalja se plaše susreta sa desetinama hiljada aktivista koji, iako slabo organizovani, predstavljaju pretnju samitima bogatih. To pokazuje u kojoj meri se imperijalisti plaše za svoju budućnost, uprkos opšteproklamovanoj pobedi protiv komunizma. Antiglobalistički pokret, koji se još uvek nalazi u početnim formama organizovanja i koji još uvek boluje od uticaja raznih malograđanskih teorija, može da postane značajan revolucionarni faktor ukoliko revolucionarne snage i grupe prošire svoj uticaj na omladinske mase u svetu.