Štampaj Štampaj

INFORMATOR – oktobar 2003

I

  Talas protesta i štrajkova je zahvatio Srbiju. Mafijaško-policijska sprega na vlasti, nema načina da se, za sada, izbori sa izlivima nezadovoljstva radnika koji, suočeni sa gubitkom radnih mesta i situacijom potpune egzistencijalne nesigurnosti, shvataju da više nemaju šta da izgube. Očito je, međutim, da nema ni povezanosti između radnika koji štrajkuju. Radnici svakog preduzeća ponaosob prepušteni su sami sebi. Zbog toga ovi protesti ne postižu svoj puni efekat i ne dostižu svu svoju snagu. Radnička klasa nije svesna svoje snage, jer ne poseduje dovoljno razvijenu klasnu svest, što je posledica politike bivše i sadašnje vlasti, sinhronizovanog dejstva medijskih dezinformacija, korumpiranih vrhova sindikata i međunarodnih faktora. Odlučujući potezi u cilju suzbijanja mogućnosti šireg radničkog samoorganizovanja načinjeni su za vreme vladavine Miloševićeve klike, kada su radnici, usled razorenosti privrede, bili prinuđeni da se za osnovna sredstva za život bore na tzv. crnom tržištu. Sadašnji vlastodršci, oslanjajući se na sloj bogataša povezanih sa kriminalom iz prethodnog perioda, taj proces dovode do kraja – do masovnog siromašenja najvećeg dela naroda i enormnog bogaćenja uskog kruga ljudi bliskih režimu i kriminalnim bosovima.

  Partija rada podržava sve izlive klasnog nezadovoljstva. Ona posebno značajnim smatra primere štrajkova koji, poput onog u nekadašnjem »Sartidu«, radikalizuju svoje ciljeve i forme borbe za njihovo ostvarivanje. Istovremeno, PR ne podržava štrajkove »staleškog« karaktera, poput štrajka lekara, koji zahtevaju da se poveća razlika između njihovih plata i plata ostalog osoblja u zdravstvenim ustanovama, pod parolom Vreme je za elitu.

  Partija rada posebno osuđuje one proteste i »štrajkove« koje imaju za cilj da ojačaju pozicije snaga nacionalizma i fašizma u Srbiji.

  Partija rada smatra da treba nastojati radikalizovati forme klasne borbe kako bi se  pokazalo za kakvim je sredstvima spremna da posegne nova kapitalistička klasa u odbrani napljačkanog bogatstva i privilegovanih pozicija. Time će se radnicima, nezaposlenim i studentimа otvarati mogućnost za stvaranje svoje revolucionarne političke sile.    


II

  Konačno priznavanje da je vlada Srbije ostala bez podrške skupštinske većine ukazalo je, kroz do sada neprevaziđenu parlamentarističku farsu, da je sadašnju krizu političkog predstavljanja u Srbiji nemoguće rešavati bilo kakvim izborima. Dosadašnja dva neuspela pokušaja da se izabere novi predsednik republike dovoljno jasno ukazuju na to. Ni predsednički, ni budući parlamentarni izbori ne mogu razrešiti krizu, jer su na političkoj sceni akteri koji proizvode tu krizu i koji  imaju isti politički program: kapitalizam, služenje multinacionalnom kapitalu, ulazak u NATO i koktel  nacionalizma i neoliberalne frazeologije sa prtljagom neuspele »reforme«. I dok traje višemesečna medijska pompa oko krize parlamentarizma i mogućnosti za vanredne izbore, a ogromna većina naroda u Srbiji gleda kako da preživi, dotle se na delu  uspostavlja   diktatura krupnog multinacionalnog i domaćeg kapitala uz oslonac na sve snažniji represivni aparat. Farsa oko izbora, parlamentarne i ustavne krize se nastavlja i njen kraj ne može se sagledati, a pogotovo je ne mogu okončati sadašnji predstavnici parlamentarnog života u Srbiji.         


III

  Započeti bečki dijalog između zvaničnika iz Beograda i Prištine, budući da se odvija u atmosferi nadmenog junačenja pred domaćom javnošću i udvoričkog taktiziranja sa zapadnim silama, nema izgleda da dovede do trajnog rešenja postojeće krize na Balkanu u duhu nacionalne ravnopravnosti.  Režim u Beogradu sada pokušava da uz pomoć zapadnih sila sačuva ostatke svog lokalimperijalizma u odnosu na Kosovo. Isto tako, narod Kosova ne može da postigne svoju punu nezavisnost ako se aktivno ne suprotstavi zapadnoj imperijalističkoj politici koja Kosovo drži u statusu protektorata, a u Srbiji instalira marionete kojima je uloga da povremeno doliju ulje na vatru kosovskog problema.


IV

  Režim u Srbiji prednjači među ostalim režimima na prostoru bivše SFRJ u politici podilaženja Sjedinjenim Američkim Državama. Premijer Živković je, u to ime, ponudio slanje određenog broja pripadnika žandarmerije i vojske iz Srbije i Crne Gore, koji bi služili kao pomoćne trupe američkoj okupacionoj vojsci u Avganistanu, a potom i Iraku. Zvaničnici NATO pakta su ovu ponudu srpske vlade protumačili kao »ohrabrujući znak«, što je ministra vojske Tadića navelo da izrazi nadu u ulazak Srbije i Crne Gore u Partnerstvo za mir do kraja godine. U međuvremenu ministar unutrašnjih poslova Mihajlović je već obelodanio da su pripreme za slanje »naših specijalaca« u Avganistan uveliko odmakle.

  Partija rada reagovaće na ovo otvoreno stavljanje mafijaško-policijskog srpskog režima u službu imperijalističkih osvajača intenziviranjem napora na stvaranju fronta otpora imperijalizmu u Srbiji, kao i na jačem povezivanju sa snagama koje se, posle američke objave tzv. globalnog rata protiv terorizma, širom sveta bore za slobodu.