Štampaj Štampaj

KOMINIKE broj 9

  U Srbiji se 28. decembra 2003. održavaju parlamentarni izbori. Ta činjenica, međutim, ima relativno mali politički značaj. Preraspodela skupštinskih mandata posle izbora neće dovesti do otvaranja suštinski nove perspektive kakva je zemlji danas potrebna. Političke opcije zastupljene na ovim izborima narodnim masama, a radničkoj klasi pogotovo, ne nude nikakav izbor. 

  Po svom odnosu prema pljačkaškoj realnosti privatizacije i mafijaškom cementiranju kapitalističkog poretka, stranke i koalicije koje će biti zastupljene na izborima gotovo se uopšte ne razlikuju. Šareno društvo opozicionih i kvazi-opozicionih snaga suprotstavlja se »reformskom kursu« režimske klike demagoškim zalaganjem za reviziju najsumnjivijih ugovora o prodaji preduzeća i insistiranjem na »poštenoj privatizaciji«. Smešna obećanja učesnika izborne trke o otvaranju stotina hiljada novih radnih mesta krajnje su uvredljiva za radništvo dovedeno do očajanja padom proizvodnje i masovnim otpuštanjima s posla. Pričanje bajki o nekakvom povratku selu takođe ukazuje na potpuno odsustvo ideje o izlasku iz bede i nepostojanje vizije privrednog razvoja kod snaga na srpskoj političkoj sceni.

  Osokoljene brojem glasova koji je na neuspelim predsedničkim izborima dobio kandidat Tomislav Nikolić, kao i skorašnjim izbornim uspehom HDZ u Hrvatskoj, snage velikosrpskog nacionalizma pokušavaju da nametnu dominantni ton tekućoj predizbornoj kampanji. U tom smislu je razumljivo igranje na kartu simpatije prema ratnim zločincima (kod SRS, kod SPS i kod Liberala Srbije), kao i povampirenje četničko-monarhističkog folklora (SPO i NS, DHSS). Ovakav politički nastup prepoznatljiv je kao ključni element strategije mafijaške buržoazije u blokiranju moguće artikulacije interesa obespravljenog i bez perspektive ostavljenog radništva.

  Posle izbora je realno očekivati formiranje koalicione vlade koja će, u glavnim crtama, nastaviti da vodi politiku rasprodaje društvenog bogatstva i liberalizacije tržišta, dirigovanu od strane imperijalističkih nalogodavaca. U svakom slučaju, nastaviće se i ulazak u različite aranžmane s NATO paktom. S druge strane, radiće se na podsticanju nacionalističkih zahteva i osnaživanju nacionalne netrpeljivosti prema narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

  Partija rada smatra da radnička klasa na ovom izborima nema koga da podrži. Zato je potrebno da radnici sami preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, da formiraju organizacije koje će se boriti za očuvanje ostataka socijalnih tekovina, i koje će udariti temelje za organizovanje vlasti radničke klase. Nijedna od partija koje izlaze na izbore im to ne nudi, jer se sve zalažu za privatizaciju i komercijalizaciju svega, računajuci i školstvo i zdravstvo, uz polukolonijalni odnos prema svetskim silama. Narodne mase u Srbiji ne mogu da očekuju nikakvu zaštitu od parlamentarnih zastupnika i drugih državnih organa, što znači da je sazrelo vreme za odbacivanje zamki parlamentarizma. Da bi zaštitile svoja osnovna prava – na rad, na školovanje, na život uopšte, narodne mase moraće da razviju radikalne oblike vanparlamentarne političke borbe. Partija rada smatra da takva borba radničke klase nema alternativu.