Učili smo da su robovi bili “stvari koje govore”. Crnčili su od zore do ponoći, bez prava na slobodu kretanja, a mogli su biti ubijeni, ili u boljem slučaju prodani, pa kako se kome zalomi – još gore, ako ima gore ili nešto malo bolje. I mislilo se da je to prevaziđena i nepovratna društvena epoha. Onda su se u poslednjim decenijama počeli otkrivati svuda po svijetu pojedini slučajevi ropstva, uz “zgražavanje” malograđanske klase. Posle se vidjelo da to nije baš usamljeni slučaj i da je ropstvo vrlo živo i u današnjim uslovima, sa svim karakteristikama nekadašnje epohe kao i da to nisu izuzeci nego u mnogome i sama suština savremene epohe. Jedina je razlika u tome što je moderni rob formalnopravno zaštićen. U suštini je sve ostalo isto. I dalje rade od zore do mrkla mraka. I dalje rob ne može napustiti svog gazdu (gospodara). I dalje može biti ubijen a da to niko ne sazna, niti da iko odgovara za to. No, pošto je sve u neprestanom kretanju, ni današnje moderno ropstvo nije baš ostalo potpuno isto. Ono je mnogo uznapredovalo, i neke stvari su se strahovito promijenile i dobile drugu formu.
Moderno ropstvo je usavršilo svoje mehanizme i dovelo ih, u nekim slučajevima, do savršenstva. Prvo, učinilo je teške lance nepotrebnim kao nešto što narušava “imidž” savremene epohe – epohe diktature kapitala. Savremena epoha je izmislila mnogo suptilnije lance poput kredita i kamata – ono što se naziva dužničkim ropstvom. Kao što je rob morao biti robom da bi preživio, tako je i moderni rob, a to je ogromna većina čovječanstva, vezan mnogo jačim lancima, koji mu ne dozvoljavaju da izađe izvan svijeta diktature kapitala. Sem toga, moderni rob je dodatno “umrežen” na razne načine u taj sistem diktature kapitala. I njegova prava, kretanje i sve ostalo se sve više kontroliše i ograničava. Da ne govorimo o tome da je prinuđen da sve više i mukotrpnije radi, a da će u slučaju pobune protiv ropstva biti proglašen teroristom i ubijen, odnosno, u boljem slučaju, kao nepotrebni višak iznajmljen nekom drugom, ili izbačen da krepava u bijedi brzo ili lagano, svejedno. Dakle, sve je isto. Problem je što moderno ropstvo osvaja i napreduje.
Ukoliko moderni rob želi da se svojom voljom isključi iz tog sistema, nema šanse da će mu se to dozvoliti. Potreban je da odrađuje kredite, kamate dok god diše, pa čak i ukoliko u beznađu odluči da se ubije, to neće spasiti njegove najbliže. I to su predvidjeli! Ropstvo se nasledjuje! Uskoro će ispred banaka stajati „specijalci“ koji će te tjerati da moraš ući po još malo tih bezvrednih papira, odnosno para. Dalje, moderni rob je potreban da bi bio upotrebljen kao topovsko meso u ratovima kao dobrom biznisu, kao pokusni kunić za razne ljekove ili čak da jede i troši taj višak robe i tako učestvuje u lancu krize hiperpodukcije.
Ima li nade za moderne robove?
Svakako da ima. Prvo je da se priključe onima koji su izašli izvan sistema, ne da bi se pojedinačno spasili, nego da bi se pobunili protiv njega kroz razne oblike gerilske borbe. Drugo je da oni koji ostaju u sistemu počnu sebi priznavati da su robovi. Svijest da si moderni rob može biti pokretački motiv da se počne gristi sam sistem iznutra, putem gradske gerile, raznih formi paralize sistema, građanske neposlušnosti itd.
Ujesti sitem za srce! – poklič je modernih robova. To znači napadati njegove vitalne djelove na kom on počiva – finansijski kapital, multinacionalne kompanije i multinacionalne oganizacije. To su banke, NATO, medijski centri, sistemi kontrole i represije. Za to ne treba nikakva dozvola “nebeskih, niti ovozemaljskih sila” . Dovoljna je svijest da pripadaš modernim robovima. Eto, i u pobuni robova se napredovalo.
Srušiti diktaturu kapitala!
Balkanskim pokretom otpora!