Ne daj se, goljo!

10384195_921636697851815_7974078140403983031_n  Pokušaj sindikata u Srbiji da se suprotstave diktaturi kapitala koja izrasta na sprezi kolonijalnih vlasti-političara-domaćih kapitalista, nije uspeo. U stvari, taj pokušaj je unapred bio osuđen na neuspeh. Šta očekivati od sindikata koji svoje korene vuku još iz titoističkog perioda, pa su zatim bili na “miloševićevim jaslama” i kasnije se prodavali svakoj novoj vlasti. Nikada ti vrhovi sindikata nisu ni zastupali istinske radničke interese. Oni su uvek bili sredstvo za gušenje ozbiljnijeg klasnog otpora među radništvom. I za to su bili nagrađivani od režima. Međutim, ta su vremena za nama. Režimu u Srbiji u sadašnjim uslovima ne trebaju više takvi sindikati, niti sindikati uopšte. Otvorena diktatura kapitala gazi sve pred sobom. I nije ovo kraj – ovo je tek početak. Početak jednog novog oblika fašizma. Unutrašnjeg fašizma protiv osnovnih socijalnih, ekonomskih i ljudskih prava. Sve će biti dozvoljeno – “sila boga ne moli”. 

  “Sila” zasniva svoju vladavinu na represivnom aparatu i strahu podanika. Dokle se podanici budu plašili i ne budu pružali otpor, oni će moći da rade šta im je volja. 

  Njihova kontrola medija poprima neke gebelsovske atribute. Pre svega se širi neprestani strah i pretnja. Čak se oni radnici, izbačeni na ulicu, proglašavaju neradnicima i sa jasnom aluzijom da su oni neprijatelji “boljeg života i reformi”. Ne treba sumnjati da će sutra biti proglašeni teroristima, ako izađu na demonstracije i pruže otpor. Tu je zatim fabrikovanje neprestanih laži o novim projektima, i nekim “privrednim čudima “. I na kraju se otvoreno ili prikriveno opravdava kolonijalni status Srbije i nagoveštava potreba njenog svrstavanja uz zločinačku NATO alijansu. Istina, pokušava se ostaviti prostor i za sluganstvo ruskim imperijalistima, ako trenutnim gospodarima krene loše.

  Koja je to sila koja može ovom beznađu pružiti otpor i da li ona uopšte postoji u Srbiji?

  Postoji, i te kako postoji. Ta sila je skrivena u svim tim “gubitnicima tranzicija“ kako ovi kerovi na vlasti vole posprdno da govore. Samo, te “gubitnike” treba izvući iz tog stanja da se ništa ne može promeniti. Izvući ih iz tih kuća sa isečenom strujom, stanova sa praznim ili polupraznim frižiderom, iz paralize svesti da decu ne mogu da školuju, leče se, da se zaposle, da moraju da trpe poniženja na poslu… Svi oni poseduju dovoljan stepen klasne mržnje prema svima onima koji “imaju“ i koji “jašu”. E, tu silu treba probuditi i organizovati. A to mogu samo oni koji će tretirati one na vlasti, u sistemu i same kapitaliste, kao stvarne neprijatelje. Neprijatelje sa kojima nema molbe, traženje milostinje, niti pregovaranja, već sa kojima treba voditi rat – klasni rat!

  Učiti da se vodi klasna borba putem štrajkova, blokada, napada na simbole i centre klasnog neprijatelja, kao i demonstracije i otvoreni sukobi sa represivnim aparatom režima i da je to put koji se mora proći da bi se došlo do slobode i prava na dostojan život čoveka. Nema drugog puta!