Ne na izbore – u marš gladnih radnika i nezaposlenih – u pokrete masa!

akcija-27mart11_1   U Srbiji se zahuktava predizborna kampanja. Psi opštenarodne pljačke, bilo da se nazivaju pozicijom ili opozicijom, raznim međusobnim dogovorima pokušavaju da nastave sa dosadašnjom praksom otimanja budućnosti sopstvenom narodu. Istovremeno kod njih svih postoji izvestan strah da bi se pokreti masa u svetu mogli preliti i na ulice gradova Srbije. Oni će se truditi da izbori što pre prođu, kako bi sve u suštini ostalo isto, jer to odgovara svim političkim partijama. Zato je i budžet za narednu godinu u Srbiji napravljen tako da zadovolji samo one koji mogu trenutno ugrožavati postojeći sistem, a to su srednji slojevi. On nije pravljen za poboljšanje položaja radništva koje svakodnevno ostaje u sve većem broju bez posla, već za policajce, državne činovnike, sve one koji su na "državnim jaslama" i koji su najbolji branitelji postojećeg poretka. Ta srednja klasa je ta koja se buni u okviru postojećeg sistema, čuvajući njegove temelje, jer time najbolje čuva svoju poziciju. Tako da imamo paradoksalnu situaciju da su umesto radnika policajci u štrajku i na ulici u protestu; korupciju koja je proglašena za najveće zlom sistema, dok se istovremeno za sve slučajeve krupnog kriminala ubrzano štancuju "oproštajnice grehova" – dogovor o otkupu grehova ili kupovina kućnog pritvora koji nikog ne obavezuje; masovne ubice i ratne zločince čije su knjige bestseleri; sirotinju nad čijom se nesrećom prave uspešne tv emisije. I sve to podržava ta srednja klasa koja je za Kosovo u Srbiji ali i za Evropu. Ona je nešto između – prilagodljivo. Ona malo protestuje, malo se etablira u sistem, malo krade i malo protestuje protiv korupcije. Ona je servilna i "prkosna". Ona je infuzija kapitalističkog sistema. Ona je oslonac izborne mašine.

« 1 of 6 »

   Ali mase su se u svetu pokrenule i to niko više ne može zaustaviti, sem sposobnosti kapitalizma da ih gurne u svetski rat, odnosno uvede jezivu diktaturu modernog fašizma. I jedino čime se bavi vladajući establišment po evropskim državama je da osluškuju huk masa, odnosno da gleda kako će sačuvati svoj kapital. Oni malo odvažniji kleče pred fašističkim ikonama nadajući se da to jedino može spasiti Evropu.

   U tom svom sveopštem metežu pseudolevičari, uglavnom sastavljeni od tih istih srednjih slojeva i sa istom malograđanskom svešću, izvode razne performanse i demonstracije sa pokličima o konačnom krahu kapitalizma – pod uslovom da on sam odšeta sa istorijske scene…

   Nek pucaju okovi starog sveta!

   Neka cveta sto različitih pokreta masa!

   Nek jača revolucionarni pokret!

   Smrt kapitalizmu!