Štampaj Štampaj

Nove rehabilitacije i okupacije

rehabilitacija06  Kada su se devedesetih godina prošlog veka, na dobro organizovanim mitinzima od strane službi bezbednosti i pod motom „dešavanja srpskog naroda“, počeli da se pojavljuju ljudi sa četničkim obležjima i zastavama, tadašnji predsednik „komunista“ Srbije, Slobodan Milošević, je cinično izjavio da to nisu nikakvi nacionalisti i četnici, nego pojedinci u svojim narodnim nošnjama.

  E ti „u narodnim nošnjama“ su kasnije, ojačani od samog sistema, postali izvršitelji najvećih zločina na terenu.

  No nije suština problema u tim, kako vole mnogi reći u svom malograđanskom preziru, „bezubim i primitivnim“, već u samom sistemu koji je kreirao tu zločinačku ideologiju kao svoju. Kreirao i mahao tim zastavama bestidno, sve dok je to moglo da prođe.

  Sve je poznato i elaborirano. Kao i to da su se ti „bezubi i primitivni“ malo umili, oprali krv sa ruku, zaboravili na pokliče mržnje, a neki i seli u razne predsedničke i druge fotelje, ili se negde skrasili, čekajući da ih nalogodavci ili sama atmosfera opet osokole. 

  I to je poznato. Ali ti „neimari zla“ nisu sedeli skrštenih ruku, već su radili da sačavaju svoju idejnu osnovu, da ne nestane pred nekim novim shvatanjima. I sačuvali su je.

  U međuvremenu su dobili krila rehabilitacijom zločinca Draže Mihailovića. Dobili su dozvolu da mogu da organizuju četničke kampove, podižu spomenike, imenuju ulice i vrše reviziju istorije kroz mngobrojna izdanja udžbenika i pravljenje filmova. I sve to je podsticano iz dva pravca – od samog sistema i same Srpke pravoslavne crkve. Posebno od SPC koja je ubrzala svoj posao da dodatno osakati narušenu sekularnost u Srbiji. Da je počne pretvrati u tamni religiozni vilajet, sve „u ime opstanka srpskog naroda i njegove duhovnosti“

  I tu se ništa nije promenilo od rušenja bivše Jugoslavije. Samo se čekalo na povoljne istorijske okolnosti. A te okolonosti su nastupile svuda u okruženju. Evropom marširaju fašisti, Rusijom klerofašiti, dok SAD putem NATO-a brine o nametnaju tog globalnog fašizma. 

  Režim u Srbiji se, pod tim uticajem spoljašnjeg fašizma, želi prilagoditi. Ako ne bude prvi, barem da ne zaostaje. Daje se prostor zabranjenim fašističkim organizacijama da jačaju, uz sve manje stidljivo pravdanje fašističke ideologije. 

  Sada je trenutno na dnevnom redu rehabilitacija Milana Nedića, predsednika vlade za vreme Drugog svetskog rata – fašiste i ratnog zločinca, koji je sa svojom vladom odgovoran za desetine hiljada ubijenih Srba, Roma, Jevreja i „mrskih komunista“. 

  Nije bitan tu nekakav Nedić. Njemu su već narod i istorija presudili. Bitne su te nove okolnosti i novi fašizam koji se ovim samo osnažuje. Vlada u Srbiji je razapeta samo jednim – kako i kome više jurnuti u susret? Da li novim okupatorima sa Istoka ili Zapada? I već se negde peče taj domaći hleb sa solju, da se iznese pred nove okupatore, na tečnom engleskom ili na „bratskom“ ruskom – svejedno.

  Savremeni okupatoru si već odradili svoj posao. Već su Srbiju dobro rasparčali i kupuju i poslednje prirodne resurse zemlje, vode… svega što je ostalo. I odavno su tu sa svojom logistikom – od banaka, do raznih nazovi koncesija. Samo im je tesno. Jako tesno. Ne mogu da se dogovore čije je čije. A hteli bi i svojom čizmom da kroče i svoju zastavu da prvi pobodu.

  A petokolonaši se ubrzano množe, dok je većina u namentutom strahu i beznađu spremna i na dodatna poniženja. No, kao i uvek, biće i onih koji će činiti sve u svom klasnom otporu da se neke druge „narodne nošnje“ i nove zastave ponovo pojave i zalepršaju nad slobodnom Srbijom.

  Za klasni otpor slobodarske Srbije!