O Partiji

Istorijat PR Pitanja masa  

Štampaj Štampaj

O Partiji rada – Ko smo mi i šta hoćemo?

  Partija rada je nastala u periodu kada su jugoslovenski narodi uvučeni u ratni vihor iz kojeg su izašli kao još obespravljeniji i još siromašniji. Osnivač Partije rada, Vlado Dapčević, progonjen je i osuđivan na dugogodišnje kazne, kako do kapitalističkog režima tako i od Titovog birokratskog režima, zbog doslednih internacionalističkih i revolucionarnih stavova od kojih nije odstupao sve do kraja života. Razvojni put naše organizacije obeležen je usponima, padovima i promenama taktike, ali smo se uvek trudili da delujemo u skladu sa konkretnim okolnostima današnjice, prateći načela izražena u našem programu.

  Danas, zadatak revolucionara treba da bude da šire svoj uticaj među potlačenima, da aktivno učestvuju u različitim vidovima otpora protiv vladajuće klase i da konstantno i temeljno rade na podizanju nivoa svojih aktivnosti, a to je sve moguće jedino okupljanjem revolucionara u revolucionarnu organizaciju. Naš cilj je da Partija rada postane takva organizacija. Prilježnim i kontinuiranim radom, takva organizacija se može izgraditi i povesti širok revolucionarni pokret, koji će imati borben odgovor na svaki rušilački potez vladajućih krugova i imperijalista.

  Države nastale raspadom bivše Jugoslavije se nalazi u odnosu neokolonijalne zavisnosti prema najrazvijenijim imperijalističkim državama, od kojih svaka u skladu sa svojim interesima izrabljuje naš narod. Domaćim elitama je u interesu da služe stranom kapitalu jer na taj način osiguravaju i sopstvenu vlast, a omogućeno im je da se i same bogate na račun tuđeg rada. Kidanje lanaca takve neokolonijalne zavisnosti jedino je moguće revolucijom.

  Svet kapitala se sve više guši u svojim suprotnostima. Izbijaju krize, ratovi u kojima ginu hiljade nevinih, dok se neprekidno zaoštrava sukob između najuticajnijih imperijalističkih država. Naivno bi bilo smatrati da se posledice tih sukoba neće osećati na Balkanu i da ratni sukubi neće zahvatiti i sam Balkan. Drugim rečima, na određenoj etapi razvitka tih sukoba, rat neće zaobići ni naše gradove i ulice. To nije zloslutna prognoza – već realnost monopolističkog stadijuma kapitalizma.

  Odgovor na uništavanje privrede, na imperijalističku eksploataciju, na izrabljivanje radnika, na pretnju ratom, na nacionalizam, na pojavu fašističkih organizacija, na ukidanja mnogih radničkih prava stečenih još u XIX i XX veku, na dalje pogoršavanje položaja žena, na opšte beznađe i bedu, mora biti organizovana radnička, socijalistička revolucija! Naš zadatak jeste, i biće, da svojim aktivnostima pomažemo radnicima i radnicama da se organizuju, da jačamo otpor svih potlačenih i da nastavimo da izgrađujemo našu sopstvenu organizaciju. Taj proces će biti dugotrajan, zahtevaće veliko strpljenje i odricanja, ali bez tog procesa je revolucija nemoguća.

  Mase na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana su već jednom pokazale da mogu izvesti revolucije, ukinuti osnove kapitalističkog sistema i organizovati sisteme gde su najširi slojevi društva (ogromna većina) imala veća prava i bolje socijalne uslove za život nego što je to danas. To će se neminovno ponovo desiti – u drugim uslovima, na višem stupnju i sa još pravednijim društvenim odnosima. Stvaranje revolucionarnog pokreta, širenje svesti o potrebi rušenja diktature kapitala i vođenje klasnih bitaka nije samo izraz našeg delovanja i naših želja. To je zakonitost istorije.

  Jedino revolucijom!

  Balkanskim pokretom otpora!