Štampaj Štampaj

O Vučiću, kapitalističkoj bandi i lakejima

o_vucicu_01  Ko je uopšte taj Vučić i ko mu je dao apsolutnu vlast u Srbiji?

  Vučić je jedan navijač fudbalskog tima Zvezde koji je to bio i ostao – „navijač u duši“, i nije se mnogo izdigao iznad toga. Stasao je, po zadatku ili iz ubeđenja, uz četničkog vojvodu Šešelja, kao i sadašnji predsednik Srbije Nikolić. Bili su deo udruženog zločinačkog poduhvata protiv ostalih jugoslovenskih naroda, i samog srpskog naroda, šireći nacionalistički otrov, i direktno su odgovorni za stradanja i zločine koji su izvršeni na ovim prostorima, kao jedni od mnogobrojnih inspiratora i protagonista. Postavlja se jednostavno pitanje. Ukoliko Vučić tvrdi da se odrekao svojih političkih ubeđenja, a koje je zastupao dve decenije i koji su naneli zlo drugim narodima i sopstvenom narodu, kako onda može ostati dalje u politici? Onda nešto nije sa njim u redu u etičkom, a možda i u drugom smislu. Ili smatra da je u politici sve dozvoljeno, ali onda nek ne kuka nad sopstvenom sudbinom.
  Kako to da su oni, koji su propagirali i podsticali na zločine, postali predsednik vlade i predsednik same Srbije? Odgovor je složen, ali tu je bitno nekoliko momenata. Prvo je svakako nemogućnost i nehtenje društva u Srbiji da se iskreno obračuna sa svojom prošlošću, odnosno da prizna da je njihova politika više od deceniju bila zločinačka. Čak i danas se ne odriču „svog Kosova“ i nezvanično se priželjkuje pripajanje tzv. Republike Srpske. Birajući Vučića i Nikolića, društvo u Srbiji je želelo da, bar delimično, opere svoju nečistu savest.

  Drugo, i svakako najbitnije, je odnos imperijalističkih sila i trenutna mogućnost zapadnog imeprijalizma da diktira uslove i samim tim da određuje koja će garnitura vladati u Beogradu. Procena zapadnih imperijalista da treba dovesti upravo onu garnituru koja ostavlja društvu Srbije taj eho nekog „nacionalnog ponosa“, pokazuje se trenutno kao dobar izbor.

  Treće, sadašnja garnitura na vlasti u Srbiji predvođena Vučićem i Nikolićem pristala je da bude „izdajnik„ tj. da se odrekne, bar formalno, svojih stavova, radi vlasti. Što samo govori o njihovim karakterima. Niko nas ne može ubediti da je neko, ko je bio ministar za informisanje u Miloševicevoj vladi, duvao Šešelju godinama u guzicu, i do pre par godina branio Mladića na ulicama Beograda, odjednom promenio mišljenje. „Malo morgen“ – što bi rekao pokojnik.

  Četvrto, glasači u Srbiji nisu imali izbora, jer je prethodna vlast u Srbiji postala nezajažljiva u svojoj pljački. Peto, nepostojanja otpora, bilo kakvog pokreta, partije koji bi se aktivno suprotstavljala kapitalističkoj diktaturi koja je uzimala maha, a siromaštvo i beda su rapidno rasli…
  Normalno je da su se novom odnosu političkih snaga u Srbiji, počeli pridruživati delovi državnog i represivnog aparata, ali da će ta borba biti dugotrajna i uporna. Podele su tu duboke, nasleđene i uticaj sa strane neće prestati.

  I normalno je da zapadni imperijalisti svim silama žele da od Vučića naprave novog diktatora koji će obaviti “prljave poslove” za njih – pretvoriti Srbiju u koloniju i istisnuti ruske imperijaliste. 

  To je osnovni zadatak kojeg se prihvatio Vučić i banda lakeja oko njega. Ko sačinjava tu bandu lakeja?

  Ovde se izuzimaju svi oni plaćenici u državnom aparatu po zadatku. Njima se ne treba baviti.

  Svakako to su svi domaći tajkuni koji su ogrizli u pljački i koji svakog trena, po raznim osnovama, mogu završiti u zatvoru. I Vučić to vešto radi – s jedne strane hapsi tajkune i tako stišava nezadovoljstvo masa, a sa druge strane reketira te iste tajkune i sa njima se dogovara i pravi razne dilove. I samim tim učvršćuje svoju vlast. Sa druge strane ekonomski položaj Srbije, bolje reći bankrot, čini da ovi tajkuni sve više postavljaju i političke zahteve. Oni su u stvari između zatvora i posredne kontrole vlasti u Srbiji.

  Postoji normalno i ta udvorička pseudointeligencija. Neki su protiv Vučića, ali nisu protiv kapitalizma i zapadnog imperijalizma, što je samo po sebi kontradikcija. Drugi su za Vučića, ali nisu protiv zapadnog imperijalizma, što je takođe kontradikcija. Treći su protiv Vučića, ali za ruski imeprijalizam, što je takođe reakcionarno, pogotovo kada se na to dodaju nacionalistički stavovi itd. 

  Vučić danas naizgled ima apsolutnu vlast u Srbiji. Mediji su pod kontrolom, cenzura i autocenzura su u funkciji, a ima i udvorica. No opet, nekako ne ide. Otpor raste. Njegova histerija se povećava. Laži i obmane su sve veće. Zadatak ne ide onako brzo kako bi trebao da se izvršava. Ekonomski pokazatelji su sve gori, a zahtevi imperijalista da stave Balkan pod svoju kontrolu sve zahevniji i nestrpljiviji. Svakako da će ključni momenat za mase u Srbiji biti kada režim počne da koristi silu da bi odbranio svoje pozicije, odnosno pozicije tajkuna i imperijalista. Tada će se postaviti jasna granica između obespravljenih masa Srbije i nametnute diktature kapitala.

  A obespravljenih i nezadovoljnih u Srbiji je sve više i više. E, onda Vučiću ili nekim drugim “vučićima”…

“Padaj silo i nepravdo,
Narod ti je sudit zvan, 
Bešte od nas noćne tmine,
Svanuo je i naš dan!”