Riječ Vlada Dapčevića

Osnivač Politička biografija Govorio je...

(sa Skupštine Partije rada)

Vi, drugovi ne mozete vjerovati koliko sam radostan sto sam ponovo sa vama. Osamdeset mi je godina, i neko ce reci – sta taj starac jos hoce? No, ja smatram da mi je to kao revolucionarna duznost. Kako bi to rekao Fidel Kastro: ''Za revolucionare nema penzije. Oni se bore i rade do smrti''. I dok mi ne stane moje umorno srce, za mene nece biti predaha da svojim mogucnostima doprinesem najvecem i najljepsem idealu – ostvarenju ideja komunizma. Bijem se 64 godine kao revolucionar i uvijek sam bio ispunjen srecom u toj borbi. Bez obzira na okolnosti u kojima sam se nalazio, uvijek sam se trudio da svojim dijelom dam doprinos ideji komunizma.

Ovo govorim da shvate nasi mladji drugovi, da za ostvarenje najvecih ideala koje je istorija pred covjecanstvo postavila treba se boriti uporno, do kraja, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze. I ko nije za velika odricanja i samopregor spreman bolje da se toga posla ne prihvata, jer revolucionar moze biti samo onaj koji dodje do odredjenog idejno-politickog saznanja, i ne moze a da ne bude revolucionar.

Mi smo prije nekoliko godina poceli da stvaramo radnicku, proletersku marksisticko-lenjinisticku Partiju rada. Mi smo poceli da stvaramo nasu Partiju u najtezim mogucim okolnostima iz vise razloga:

Prvo. U Jugoslaviji su kompromitovali ideju socijalizma. I mnogi misle da je to sto je bilo socijalizam.

Drugo. Revizionisti koji su u Sovjetskom Savezu i Istocnoj Evropi izdali stvar socijalizma, pretvarajuci ga u diktaturu privilegovane partijske birokratije, omogucili su raspad Sovjetskog Saveza i tzv. realnog socijalizma, i mnogi su govorili: ''pa, zar ne vidite da je komunizam propao?''

Trece. Kao posledica politike revizionizma u svim jugoslovenskim republikama intenzivnom propagandom sirena je nacionalisticka ideologija. Narod je zahvatilo nacionalisticko ludilo, a to je bilo potrebno da bi ih kao topovsku hranu upotrebili za ostvarenje svojih nacionalistickih ciljeva, poput stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske.

Cetvrto. Mi smo bili najsiromasnija partija i na opstu bijedu u drustvu i sa malim brojem clanova, nismo mogli da organizujemo veci propagandni rad.

S obzirom na opste stanje duhova da je sve propalo, nacionalisticko ludilo i nedostatak sredstava za rad, stvaranje revolucionarne partije bilo je skoro nemoguce. I pored svih teskoca mi smo se odrzali i sacuvali partijsko jezgro, i sto ce biti nasa partijska perspektiva, uspjeli smo da se prosirimo sa poletnim mladim drugovima koji ce ubuduce nositi glavni teret nase Partije…

… Mi smo u zemlji imali rat i fasizam. Trajan mir jos nije uspostavljen. Nijedno pitanje jos nije rijeseno. I postoji mogucnost da rat izbije jos zesci i krvaviji.

Nas stav u vezi Bosne i Hercegovine je od pocetka jasan. Mi smo bili, jesmo, i bicemo za multietnicku i multireligioznu BiH u punom smislu tih rijeci. Za BiH zajednicu ravnopravnih naroda, ili ce se oni, u protivnom, medjusobno istrijebiti. Bosna je u svakom pogledu Jugoslavija u malom. I zato su na nju onako besomucno jurisali velikosrpski i velikohrvatski fasisti da je podijele, jer dok postoji BiH postoji i ideja jugoslovenstva kao ideja zajednistva. A posto smo mi za postojanje zajednice ravnopravnih naroda na jugoslovenskom prostoru, mi cemo se zalagati za ocuvanje jedinstvene BiH i boriti se protiv njene podjele.

Ali sada nije osnovni problem sukob Srbije i Hrvatske. Oni ce se tuci, pa ce se dogovoriti oko podjele BiH. Sve je pocelo na Kosovu i zavrsice se na Kosovu. Kod Albanaca sve vise preovladjuje ideja odlucne borbe za svoja prava i da dosadasnji metod borbe nije dao ocekivane rezultate. Mi smo isticali da je albanski narod anjobespravljeniji narod u Evropi. I nasa je duznost da budemo na strani albanskog naroda protiv velikosrpskih nacionalista. Na pitanju polozaja albanskog naroda poznaje se ko je stvarni revolucionar, a ko brbljivac. Jer, ako ne budemo na strani ugnjetenih mi bismo izdali nasu ideju. Kao sto je govorio Lenjin: ''Principima se ne trguje''.

Mi smo da sto prije zapocnu pregovori radi mirnog rjesavanja pitanja Kosova. I nadamo se da ce ovi iz Beograda to shvatiti i da ce zapoceti pregovore…

… Partija rada je osudjena da u sadasnjim okolnostima djeluje sama. Ukoliko se budu pojavljivale istinske revolucionarne, demokratske snage mi cemo biti sa njima u jedinstvenom frontu, pa i ujedinjavati se. Za sada ce Partija rada sa najvecom odlucnoscu voditi borbu protiv onih partija koje se pretstavljaju kao ljevica i unose zabunu kod naroda. Vodicemo odlucnu borbu protiv onih koji masuci toboznjom crvenom zastavom jurisaju na pravu crvenu zastavu, jer su to nasi najveci neprijatelji.

Na kraju, da rezimiram. Veliki je nered pod kapom nebeskom i cekaju nas krupni dogadjaji. Za to se treba stalno pripremati. I sto bi rekao Gete: ''Zivot i slobodu zasluzuje samo onaj koji se svaki dan za nju bori''.

BILTEN br.6

Beograd

Avgust 1996.

Str. 3-5


(Telefonski razgovor sa Vladom Dapčevićem – 21.10.2000. godine)

Svaka ozbiljna partija, a ja smatram da je naša Partija ozbiljna i da se takvom pokazala u svakoj svojoj akciji, mora uvijek, naročito kada se dešavaju krupni događaji, izvršiti temeljnu analizu na osnovu dostupnih činjenica i samo činjenica, a ne po onoj rekla/kazala ili snila baba što joj milo. Postavlja se pitanje o tome šta se prošlih dana desilo u Beogradu, da li je to bila revolucija, kao što to pišu mas mediji na Zapadu, ili puč, kao što to kažu Velimir Ilić, Slobodan Milošević i Šešelj.

Kada je riječ o revoluciji tu se radi o bespoštednoj borbi između dvije klase za temeljitu promenu društvenog sistema. U slučaju Beograda to nije bila ni klasna borba ni revolucija, već su nacionalističke snage u Srbiji posle poslednjeg ujedinjenja oko Koštunice organizovale puč za koji je bila potrebna definicija šireg narodnog pokreta.

Po intervjuu Velimira Ilića od 12.10.2000. jasno je da je neki visoki funkcioner MUP došao i obavestio ga da se neće pucati i da uđu u Skupštinu i Televiziju. Nakon što je prvi udar demonstranata odbijen, usledio je telefonski poziv i policija se povukla.

Šta se dešavalo nakon izbora. Rusija koja je podržavala Slobodana Miloševića našla se u delikatnoj situaciji, jer su sve trupe u okolini bile stavljene u borbenu gotovost. Putin i Ivanov nisu želeli građanski rat jer bi trupe KFOR-a ušle u Beograd i zbog toga su se, računajući na nacionalizam Koštunice i DOS-a, priklonili njima da se NATO ne bi mogao dalje širiti u regionu. Srbija je u tom smislu interesantna i za Zapad i za Rusiju. Dok je Ivanov bio na pregovorima, najpre sa Koštunicom, a potom i sa Slobodanom Miloševićem, specijalne padobranske jedinice su krenule prema Beogradu. Kada je Ivanov to čuo odbio je svaku podršku Rusije Slobodanu Miloševiću.

Kada je riječ o puču, smenjena je samo jedna ličnost, Slobodan Milošević, i to jedino sa funkcije. On i njegovi saradnici sada su se pribrali i preuzeli potpunu kontrolu nad MUP-om i dijelom VJ. U Srbiji nije došlo do smene sistema već smene ličnosti. Nakon svega, postavlja se pitanje da li je naš stav bio pravilan, ili smo pogrešili u procjeni. Naša linija je bila potpuno pravilna i da smo onim što smo raspolagali zauzeli ispravnu poziciju. Bez obzira što smo mala partija mi smo u Srbiji i Jugoslaviji jedina radnička i revolucionarna partija koja u svome temelju ima proleterski internacionalizam koji smo na praksi i dosledno primenjivali. Mi smo u toku prošlog perioda stekli veliki politički kapital koji ne smijemo dovesti u pitanje zbog nekih sitnih ili krupnih dnevnih događaja ili da bilo kome ugađamo.

S druge strane, dok se vodila borba DOS-a sa jedne i Slobodana Miloševića sa druge strane, u stvari se vodila borba dva nacionalizma za vlast. Jednog nedoslednog, onog Slobodana Miloševića, i doslednog, tvrdog i nepokolebljivog DOS-a. U trenutnom stanju rasporeda snaga, bio je pametan i pravilan stav DOS-a kada je reč o Koštunici kao predsedničkom kadnidatu, jer je on, samo on, mogao okupiti sve nacionalističke snage u Srbiji koje su bile razbijene po partijama i stvoriti kritičnu masu za eventualno smenjivanje Slobodana Miloševića.

Opet, treba biti realan kada je u pitanju politička snaga. Mi smo još uvek tako mala partija da ne samo na nivou zemlje nego i na lokalu, ma koliko da smo angažovani, nismo mogli uticati na promjene snaga ni na nivou mesne zajednice. Mi ipak moramo konstatovati da ni kod nas ni u svijetu niko nije znao da se pojavila pukotina u policijskom i vojnom aparatu. To je rađeno potpuno konspirativno i pučistički. Kada sam razgovarao sa R. ja sam rekao da ne znamo da li se cepa aparat. Bio je očigledan samo sukob nacionalističkih snaga. Moramo tražiti i uočiti detalje, ma koliko sitne, koji mogu da znače mnogo.

Kada je sve počelo naši ljudi su odlično dejstvovali. To znači: da su svi naši drugovi shvatili da članovi Partije rada moraju biti sa masama dok su one u pokretu da se nešto promijeni, i uticati što je moguće više da se rečju, dijelom i učešćem uradi oko onoga što je osnova našeg minimalnog programa, likvidacija velikosrpske nacionalističke politike. Istovremeno to treba pametno iskoristiti da se uoči i stupi u bliži kontakt sa mladim ljudima, radnicima, studentima i drugima koji se posebno ističu svojom borbenošću i svojim antinacionalističkim stavom.