Štampaj Štampaj

Sa sistemom ili protiv njega – trećeg nema!

sa_sistemom_ili_protiv_njega_01  Sistem u Srbiji je svojevrsni paradoks u svemu. Pre svega, društvo koje je u potpunom rasulu u svakom pogledu, svaki dan se preko medija predstavlja kao nešto pozitivno, skrivajući beznađe koje vlada na svakom koraku. Zašto je to tako?

  Između ostalog, zato što je Srbija pristala da je nema, kao i Bosna i svi ostali. Najpre, režim čine ljudi koji se već dve decenije nalaze u samoj vlasti na razne načine. U suštini radi se o ljudima koji su odgovorni za mnoga zla na ovim prostorima, bilo kao direktni učesnici nacionalističkih ogrijanja, bilo kao akteri najveće pljačke kroz tzv. privatizaciju, ili danas kao kvislinzi koji svoj narod i resurse izručuju imperijalistima na tacni. Pri tome, sa domaćom bandom kapitalista, služeći se demagogijom i lažima, gaze sve pred sobom. I sve im to prolazi, jer je narod jednostavno razbijen i potonuo.

  Svakako da je i paradoks to što je predsednik Srbije četnički vojvoda, lažni diplomac, sa sve većim apetitima za materijalnim bogatstvom. Paradoks je to što je “novi firer”, nekada Šešeljeva i Miloševićeva pudlica, a sada “izdajnik” i najogavniji plaćenik zapadnog imperijalizma. “Vođa” koji se okružio sa ljudima koji imaju debelog “putera na glavi” i koji su srećni što ih on ne hapsi, spremni bez pogovora da ližu, lažu i gone – ministrom policije uhvaćenom u plagijatu, čelnicima skupštine koji su već osvedočeni lopovi; ministrima rada kojima je cilj da radnike ubede u opravdanost još žešće kapitalističke diktature. I tako redom. To je družina koja vlada Srbijom.

  No nije čak osnovni problem ni u tim i takvim ljudima. Oni nisu bitni, ma kako to izgledalo nesrećnom narodu. Oni su tu više prolazni izvršioci. Problem je u samom sitemu koji je uspostavljen. Sistem otvorene diktature kapitala, kojeg sve više brani vojna sila zapadnog imperijalizma. Ima li nade?

  Narod bi rekao – nade uvek ima. Treba znati organizovati otpor samom sistemu i otpor onima koji ga personifikuju. Otpor svuda i na svakom mestu i na razne načine. Pre svega novom diktatoru Vučiću, i onda redom. No taj otpor mora biti sa vizijom i jasnim ciljem, ne da bi se samo smenila vlast. Otpor da bi se srušio sistem iz najednostavnijeg razloga – nepravedan je. Duboko je nepravedan.

  Događaji koji se trenutno odvijaju (a može biti samo gore), ne ostavljaju mnogo prostora. Svako će morati da izabere – stati u red progonjenih ili progonitelja. Trećeg neće biti. Nece biti – “ja se držim po strani i gledam svoja posla”.

  Obući razne uniforme sistema, da bi gazio one koji se protive ili one u koje upiru prstom, da bi išao po svetu da za “šaku dolara“ ubijaš druge narode; da bi mirno gledao kako otimaju tvoje planine, vodu…; da bi srećan što imaš posao paradirao kraj kolona očajnika koji ga nemaju… Ili biti progonjen, jer ćeš dići glas protiv, jer si još negde čovek, jer te i muka tera da se buniš.

  No, trećeg ipak ima. Ima ga – živeti u getu!